Retrospekcija opusa Maksa Openhajmera u Leopoldovom muzeju u Beču

U Leopoldovom muzeju je otvorena retrospektivna izložba Maksa Openhajmera, prva posle 1938. godine kada je bečki slikar morao da emigrira u Ameriku.

Od Maksa Openhajmera Austrija je dugo okretala glavu, što je imalo efekta i na njegov status u istoriji umetnosti. Rođen 1885, Openhajmer je do Anšlusa živeo kao građanin Evrope – Prag, Berlin, Minhen, Ženeva, Cirih, Pariz i uvek ispočetka rodni Beč.

Počeo je kao slikar portreta za intelektualne elite – Arnold Šonberg, Tomas i Hajnrih Man, Tila Dirije, Sigmund Frojd.

U početni ekspresionizam ubacio je elemente češkog i francuskog kubizma, italijanskog futurizma i švajcarske dade, da bi između dva rata radio u stilskom kanonu novog realizma.

U hrišćansko-religioznom opusu, sledio je renesansni manirizam. Umro je u Americi 1954. godine, zaboravljen i siromašan.

„On je uvek tražio nove inspiracije, od Libermana i Rembranta kod portreta, do El Greka u grupnim kompozicijama, kao što pokazuje slika Samson (iza mene). Ali u njoj je mnogo više – naglasak na nagosti i ranjivosti, trodimenzionalnost. Za razliku od platna Bičevanje Hrista, koje je geometrijsko i ravno u igri kristalnih formi, još jedna reminiscencija na El Greka, samo uz drugi stilski vokabular. Ko detaljnije pogleda, odmah prepoznaje Openhajmera, njegov duktus i liniju. Ali, kako se intenzivno menjao, u jednoj deceniji čak tri stila, puno je reskirao i to platio“, kaže kustos i direktor Leopoldovog muzeja Hans Peter Viplinger.

Trk kroz stilove i škole

Pod umetničkim imenom Mop (Mopp – metla, portviš na engleskom), Openhajmer je protutnjio kroz stilove i škole. Od sredine dvadesetih stvorio je muzičku seriju u kojoj je, i sam violinista, maniristički zgurano kadrirao instrumente i ruke. Tu su boje nosilac optimizma.

Ali u celini, Mop je ostao sledbenik estetike ružnog, ekspresionista koga su ratovi stalno pratili, nekad u predosećanju.

„Možda ne direktno estetike ružnog, onako kako je nalazimo kod njegovih savremenika. Openhajmeru su, posebno kod portreta, lice i realizam bili važniji nego izobličavanja i maskarade motiva, kao što ih vidimo kod doslednog ekspresioniste Kokoške ili kod Šilea. Kao i oni, Openhajmer je bio zagledan u tamne distrikte duše, ali nije ih tako jako karikirao kao ova dvojica“, objašnjava Hans Peter Viplinger.

Openhajmer je razvio vlastitu metodu za opstrukciju rata. Ratovi stvaraju atmosferu anonimnog i neizbežnog, a Openhajmerovi portreti stvarnih osoba su išli potpuno suprotno od takve tendencije poopštavanja.

Njegova istorijska arhiva je uvek civilna i pojedinačna. To ratovi ne vole, ali im i ne smeta previše.