Pozorišna klasika je u modi

Čudo u Šarganu našeg savremenog klasika Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, u Jugoslovenskom dramskom pred publiku izvodi čitavu plejadu izvrsnih glumaca, da u kafani Šargan, izgubljeni na periferiji života i grada, pod večitom kišom, još jednom razmotre teme koje Simovićev poetski realizam otvara – patnju i stradanje, identitet povređenih i uniženih.

„U rani je čovekov identitet. Rana ti zasvetli, pa te vodi da vidiš kuda ideš kroz život... To o ranama, to je najviši nivo na kom sam ja do sada bio u teatru, a radio sam velikih pisaca dosta“, napominje reditelj Jagoš Marković,

Pohvale i aplauzi za sve glumce, a ovacije i brojne nagrade Sanji Marković za ulogu Cmilje.

U Narodnom pozorištu je nakon 40 godina ponovo na repertoaru Tolstojev Rat i mir. Dramatizacija Fedora Šilija i režija Borisa Liješevića suštinu pronalaze u stalnom traganju likova iz ovog dela za odgovorima na pitanja kako ostvariti ljubav, sreću, slavu, šta je smisao života, zašto smo na ovom svetu? Predstava je o čoveku koji neprestano vodi rat na svim poljima, a teži miru sa samim sobom. O tome kako rat u svetu počinje od rata u čoveku i kako se do mira u svetu stiže posredstvom mira u ljudima.

Svet magije, izdaje, ubistava, igre vlasti, moći i sudbine je u predstavi Magbet u režiji Nikite Milivojevića, premijerno izvedenoj na festivalu Grad teatar u Budvi u koprodukciji pet pozorišnih institucija. Ovo neobično tumačenje Šekspirovog dela je vizuelno upečatljiv košmarni san, baziran na čudesnim prizorima i poetskim slikama, na psihološkom više nego na socijalnom.

Kako je u snu sve moguće u predstavi su tri Magbeta i tri izuzetna glumca: Branislav Jerković, Arpad Mesaroš i Gabor Pongo. Svi ženski likovi su Ledi Magbet.  Njih pet.  Sve su  zavodljive, lepe i neodoljive u manipulisanju Magbetovim košmarom u predstavi koja govori kako stvarnost može biti čudnija od mašte.

„Tako smo mi zaronili malo ispod, rasklopili tekst, čini mi se, zadržali strukturu, ali ga otvorili na jedan novi način“, kaže Nikita Milivojević.

U Narodnom pozorištu reditelj Jagoš Marković za predstavu Magbet publiku smešta na scenu, raskošno crvenu kao krv koja se u ovom komadu proliva u težnji da se bude moćan i na vlasti. U igri sazdanoj od prejakih emocija i gestova Nebojš Dugalić svu glumačku energiju unosi u lik Magbeta. Nataša Ninković nastoji da ledi Magbet bude  snažna i strastvena žena , a predstava da nam kaže kako smo svi on, da je svako grešio i ubijao, najčešće rečima, namerama i mislima.

„Magbet je, u stvari, samo jedna drastična pojava svega što, po meni, čuči u svakom čoveku, samo što se to u nekim ljudima ispolji manje ili više. Pre svega mi je bila namera da, reditelju i svima nama, da ispričamo priču ne o zlu kao takvom, nego o toj genezi zla u čoveku“, naglašava Nebojša Dugalić.

Sofoklov Edip kako ga u Jugoslovenskom dramkom tumači glumac Milan Marić je momak ovog vremena. U režiji Vite Taufera, u kafanskoj atmosferi, uz balkanski dert i sjajne partnere, on na scenu izvodi tragičnog antičkog junaka kao savremenog i svevremenog borca za istinu, pravdu i ljubav. Uhvaćen u klopci sudbine, kao u najboljem krimi scenariju, tragajući za ubicom, rasvetljava proročanstvo i sopstvenu tragediju.

„U početku deluje da je to njegova paranoja i strah od proročanstva koje ga prati, a na kraju se ispostavi da je to njegova vrlo tačna i dobra intuicija“, navodi Milan Marić.

U Beogradskom dramskom pozorištu je slavni nemački reditelj Frank Kastorf režirao pet i po sati dugu predstavu Božanstvena komedija, inspirisanu čuvenim Danteovim delom u kojem pesnik silazi u tamu ljudskog greha, kojeg se zatim oslobađa i stiže do svetlosti. Osim vanvremenske vrednosti Danteovog dela Kastorf traga i za njegovim značenjem u našem vremenu, koristeći Handkeov Golmanov strah od penala i citate ruskog pisca Osipa Mandeljštama, sledeći njegovu misao da je klasika bure baruta koje treba dići u vazduh.

„Dante, zajedno sa ličnostima, kao što su Mandeljštam, Tenesi Vilijams, Dostojevski, spada u ljude koji su se uvek zalagali za to da čovek u patnji zadrži svoje ljudsko dostojanstvo. A to može biti uzor za naše doba brzog življenja koje koketira samo sa površnošću. Ja sam zadužen da dignem u vazduh klasiku, taj podrum pun baruta“, kaže reditelj Frank Kastorf.

Za kraj godine u Jugoslovenskom dramskom još jedno Šekspirovo delo – Tit Andronik u režiji Andraša Urbana kao mučan krvavi pir koji ima nameru da nam ukaže koliko je strašna i surova tragedija osvete.