Opstanak pirotskog ćilima zavisi isključivo od veštih ruku umetnica – tkalja

Pirotski ćilim, kao umetnički proizvod sa zaštićenim geografskim poreklom, nalazi se na Nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa. Najozbiljniji je srpski kandidat za Uneskovu listu kulturnog nasleđa. I danas je aktuelan, intrigantan i veoma tražen. Međutim, druga strana medalje je da u „Ćilimgradu“ ima sve manje ćilimarki.

Zvuk tupice na vertikalnom razboju isti je kao nekada. Ali su vešte ruke koje prebrajaju žice i promiču niti – sve starije. Iako je zašla u devetu deceniju, Svetlana Manić se još uvek druži sa „kornjačama“, „gugutkama“, „soframa", „vencima“ – i nije joj teško.

„Svaka ćilimarka u svoj ćilim kada radi, utka veliku ljubav... Dobru volju da ima, da nikada ne misli negativno, uvek pozitivno“, napominje Svetlana Manić, ćilimarka iz Pirota.

I Slavica Jovanović je odrasla uz ćilime. Naučila je da ih tka u detinjstvu, uz majku, poznatu ćilimarku.

„Da bi se neko nazvao tkaljom pirotskog ćilima, potreban je malo duži period učenja. Za mene pirotski ćilim znači život“, ističe Slavica.

Nažalost, ljubav prema tradiciji i umeće stvaranja nisu dovoljni da ožive gugutke, sofre i vence.

Opstanak pirotskog ćilima zavisi isključivo od veštih ruku umetnica – tkalja. Za vunu ćemo se snaći, tupice napraviti, ali ako nema tkalja, pirotskom ćilimu ćemo se diviti još samo u muzejima.

A činjenice su poražavajuće. Tajnu izrade pirotskog ćilima čuva još samo dvadesetak tkalja. U lokalnoj samoupravi ističu da je najveći problem naći mlade koji žele da se bave ovim zanatom.

„U poslednje vreme, preko Tehničke škole, našli smo instruktora i motivišemo žene da se obuče da tkaju pirotski ćilim. Imamo sada u najavi program koji želimo da ostvarimo, a to je tkanje ćilima za Hilandar“, naglašava Vladan Vasić, gradonačelnik Pirota.

Pirotski ćilim je mnogo više od tradicionalnog proizvoda i zato ne može biti usputni projekat. To nasleđe za Uneskovu listu treba sačuvati kao važan deo kulturnog identiteta srpskog naroda.