In memoriam: Svetomir Arsić Basara (1928 – 2024)

Predavao je na Višoj pedagoškoj školi i Akademiji umetnosti u Prištini. Osnivač je Likovne kolonije u Dečanima, a inicirao je osnivanje Kluba likovnih umetnika Kosova i Metohije.

Prvi rad, Glava devojčice, izvajao je 1950 godine. Basara se i samoj likovnoj kritici predstavio svojstveno njegovoj ličnosti i temperamentu tek u punoj umetničkoj zrelosti, dve decenije posle svoje prve izložbe. Inače, izlagao je samostalno, a često je učestvovao i na grupnim izložbama.

Uradio je i nekoliko spomenika na Kosovu, u Landovici, na Brezovici, u Kačikolu kod Prištine i učestvovao je na vajarskim simpozijumima u zemlji i inostranstvu. Pisao je studije o skulpturi, likovne kritike i pripovetke, a prepoznatljiv je po monumentalnom ciklusu skulptura inspirisanih nacionalnom istorijom i njenim junacima.

Gospodine Basara, vrlo često pominjete zavičaj. Vaša životna i stvaralačka priča su toliko povezane da gotovo čine jednu jedinstvenu celinu koja je vidljiva i ovde u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti gde smo okruženi Vašim delima koja govore i o Vašem životu. A početak je zavičaj…

– Ja sam imao sreću da se rodim u jednom selu. Obično kad o njemu govorim, ja kažem da je to kraj ili početak sveta. Kraj je ako se dolazi u selo, a početak bi bio ako se iz sela odlazi u svet. Ono je u podnožju Šar-planine. To je jedna srpska enklava koja zadržava sve osobine srpstva od Nemanjića do danas. Verovatno da mi nemamo izrazitiju enklavu staru, srpsku, kao što je to moj kraj.

To što je tako može da se zahvali terenu, području, geografskom položaju gde se ta župa nalazi. Ona je opkoljena planinama, visokim vrhovima sa svih strana, pa su komunikacije bile otežane da se tamo dolazi. Verovatno je i Turcima u svoje vreme taj kraj bio dosta nepristupačan. Moje selo koje ja neizmerno volim, nalazi se na oko hiljadu metara nadmorske visine. Što znači da su zime duge, hladne i pune snega, a leta su sveža.

Odlikuje se još i po tome što je mnogo izvora, mnogo vode, i to daje posebnu lepotu celom kraju. Još nešto što bih hteo da kažem o tom kraju, a to je da je dosta rano izražena želja za preporodom, za obrazovanjem, za kulturom. Taj kraj je uglavnom pečalbarski, ljudi su bili u prilici da upoznaju druge krajeve, pre svega Ameriku, krajem prošlog i početkom ovog veka, a zatim i druge zemlje u Evropi – Francusku, Nemačku, gde su odlazili da rade.

Naravno to je uticalo na njihovu svest i njihovo obrazovanje. Tako da su rano počeli da podižu škole, da podižu crkve, bilo je izgrađeno mnogo lepih škola gde su deca učila i sticala pismenost. Učitelji su bili uglavnom sveštenici koji su završavali bogosloviju u Prizrenu i to bi uglavnom bile osnovne karakteristike mesta gde sam se rodio.

Kada čitamo Vašu biografiju pronalazimo podatke koji su i dramatični i dirljivi, a s druge strane kada ovako imamo prilike da se sretnemo sa Vama, samo dobijamo potvrdu da upravo umetnost koju ste nam podarili nije bila slučajna...

– Kada bi čovek tražio izvore zašto se opredelio za neki posao, eto, kao što sam se ja opredelio za vajarstvo, onda verovatno to može da nađe u nekom božjem daru, ono što neki kažu priroda, neki kažu Bog, ja ipak smatram da je to Bog, mislim da je i prirodu stvarao Bog i da je on taj koji pojedinim ljudima daje nadarenost.

Mislim da je drugačije teže objasniti kako se pojedini ljudi opredele za određene oblasti nauke ili umetnosti i da tu postižu određene rezultate. Jedino tako bih mogao da objasnim i svoje opredeljenje za vajarstvo. Rođen sam u selu gde se o vajarstvu gotovo ništa i ne zna, nije se znalo u to vreme. Sada već ima školovanih ljudi koji su završili studije, ali u to doba kad sam ja učio, zapravo polazio u školu, malo je bilo onih koji su znali šta je to umetnost.

Međutim, to je nešto što čoveka samo po sebi na neki način opredeljuje i upućuje ga da krene tim putem. To je jedna fenomenalna pojava. Čovek teži nečemu što ni njemu samom nije dovoljno jasno. I ja sam ka umetnosti išao kao kroz sliku, intuicijom, ne znam kako bih to objasnio…

Naravno, bilo je i ljudi koji su primetili moj dar, naklonost prema likovnoj umetnosti i onda su mi sugerisali da se za to opredelim. Jedna od ličnosti koja je imala presudnu ulogu, bila je profesor srpskog jezika u Uroševcu, u nižim razredima gimnazije, Staka Stojanović. Ona je još živa, živi u Beogradu i bila je na otvaranju ove izložbe, naravno kao Beograđanka koja je bila u prilici da se obrazuje. Došla je na službu u jedno malo mesto kao što je Uroševac. Onda je sve ono što je ona govorila, za mene bilo nepoznato, ali kasnije sam video da su njene reči bile prave reči.

Na primer, ja sam nacrtao neke crteže pa okačio u učionici. A ona je videla i pitala ko je to nacrtao, pa kaže, to je Arsić. Onda mi kaže Vi ste daroviti, Vi treba svakog dana po sat vremena da posvetite crtanju. A onda na kraju kada sam polagao malu maturu i bila je đačka izložba, bilo je i mojih radova, bila je i neka slika pejzaž Uroševca, ulica, tamo vidi se crkva, džamija itd. Ona je to otkupila i rekla da možda više neće biti u prilici da gleda moje radove. Nekada možda na nekoj izložbi.

Naravno ja nisam znao kako izgleda ta izložba koju bi ona eventualno posmatrala i gde bi bili zastupljeni moji radovi. Posle mnogo godina, pre deset godina ja sam se zainteresovao za nju. Tražio sam je po njenom devojačkom prezimenu i pronašao je u Beogradu kada je došla da poseti izložbu u „Cvijeti Zuzorić“. Naravno, tu sliku koju je od mene otkupila, vratila mi je uz reči, da želi da slika nastavi svoj život kod mene...

Gledajući Vašu životnu priču, bilo je normalno to vaše prvo interesovanje i potreba da to drvo dodirnete i počnete nešto sa njime da radite, jer je ono zbog posla vašeg oca bilo prisutno u kući? O tome ste čak nešto i pisali u svojim pripovetkama...

– Jeste, to sam opisao u pripovetci Korita. To je autobiografski, jedan deo iz mog ranog detinjstva. Moj otac bio je pre svega pečalbar, živeo je dugo u Americi, oko 18 godina, pa je došao kao dobrovoljac na Solunski front i onda, posle toga, kod njega se život potpuno izmenio, naravno posle dolaska, ne na bolje nego na gore.

On se u Americi dobro snašao, živeo je u Kaliforniji a posle u Indianapolisu. U to vreme imao je svoju radnju u centru, vozio automobil, međutim ta želja da se stavi u službu otadžbine prevagnula je kod njega i došao je da ratuje. Ali ta bivša, kako je zovemo, Kraljevina Jugoslavija, nije imala razumevanja za te svoje sinove koji su živote stavili na oltar domovine. Tako da je posle bio prinuđen da se bavi svakodnevnim poslovima, da izrađuje ta korita, mehove…popravlja dotrajala vrata i tako dalje. Poslovima sitnim gde je malo koristi od svega toga bilo i taj život je bio dosta težak i za njega i za nas u porodici.

Ta pripovetka otprilike to u sebi sadrži. U stvari ja sam sa ocem stalno bio u društvu. Meni je njegovo društvo bilo mnogo prijatno, drago. Voleo sam da posmatram to što on radi. Voleo sam da gledam dok u šumi obara visoka stabla, dok se sa njima rve i priprema za rad. Sve je to bilo za mene interesantno.

Izgleda da tu leži sva tajna što sam sada bio u prilici da se sa svim ovim stablima, panjevima uspešno nosim i rvem. Verovatno da bez tog drugovanja sa mojim ocem, da nisam posmatrao kako to on radi, ja ne bih to mogao. To što se u školi eventualno nauči, ta obrada materijala, uopšte nije dovoljno za neki viši stepen stvaralačkog i kreativnog čina.

Vaša priča sada zvuči vrlo jednostavno, međutim samo stvaralaštvo koje počinje od intuicije, od potrebe za stvaranjem, od različitih faza kroz koje umetnik prolazi uopšte nije jednostavno.Kako o tom izazovu razmiljšate u trenucima kad ste sami sa sobom, dok radite?

– To je već malo duža i složenija priča. O tome može i ukratko nešto da se kaže, ali taj proces sazrevanja, proces traženja svog izraza, proces savlađivanja svih tih problema je dosta složen i dosta težak.

Prvo, naravno, ono što je osnovno u čoveku to je jedna neograničena ljubav koju on u sebi nosi prema tom poslu i ona je u stvari to najveće sredstvo kojim se prevazilaze svi problemi i savlađuju zapravo. Od tih početaka, od prvih savlađivanja problema u skulpturi pa sve do nekih kasnijih izražavanja je dosta složen proces i dosta dug put.

Naravno, u početku čovek je pod uticajem raznih vajara, skulptora koji mu odgovaraju. U savladavanju tih problema, on se oslanja na njih. To je i sasvim normalno. Na primer, u srednjoj školi za mene su postojali Meštrović i Avgustinčić. Za druge nisam ni znao. Bili su moji uzori i tako sam otprilike i ja radio, što je sasvim normalno bilo.

Isto tako, Dolinar je na neki način izvršio uticaj na mene, svojom skulpturom, svojim reljefima posebno. Ali kasnije, kako se kroz život dalje ide, kako se dolazi do većih saznanja, kako se stiče to šire i dublje obrazovanje, kako se upoznaje svet i skulptura u celini, od njenog nastanka pa sve do današnjih dana, onda čovek pokušava da se u celom tom jednom procesu nekako snađe i da pronađe svoj izraz, svoju autentičnost, ono po čemu treba da bude prepoznatljiv u likovnom i vajarskom svetu.

A šta mislite, da li možda na nekom mentalnom planu već postoji slika koja će kasnije naći svoju materijalizaciju u Vašoj životnoj priči kroz skulpturu ili jednostavno ona dobije svoj konačan izraz tokom različitih faza rada?

– Čovek dok je mlađi on je maštovit, on ima bujniju maštu i isto tako hteo bi da sagradi neku skulpturu da napravi čudo. Poznato je da su i drugi veliki vajari isto tako želeli da prave velike, ogromne skulpture. Mikelanđelo je odlazio brda da vaja. Međutim, taj susret sa materijalom i njegovim mogućnostima u stvari ograničava maštu.

Onda se čovek prilagodi samo onim uslovima koji su mogući. A ta mašta da se vajaju neke čudesne skulpture jednostavno ostane tamo u mašti gde se i začela. A proces realizacije skulpture to je već nešto što je kao i kod svakog drugog stvaralačkog procesa vrlo složeno. Složeno na taj način što od ideje do realizacije treba da se pređe put savladavanja materijala. I što stvaralaštvo ima svoju zakonitost.

Tako da kad se počne sa radom, realizacijom, onda u stvari ta zamisao koja je bila u svesti nekad se realizuje takva kakva jeste, ali više puta se odstupa od te koncepcije zato što materijal traži svoja rešenja. I onda umetnik mora da se prilagođava. Dosta je teško da se o tome priča jer su to složeni procesi u samoj čovekovoj svesti. On prolazi kroz te složene psihičke procese ako bi tako moglo to da se kaže. To su procesi koji su jedino umetnicima poznati.

Kod mene je isti taj slučaj, nekad me neki problem dugo muči i ja sam u nekom potištenom stanju, naravno, to niko i ne zna zašto je to tako, ali to ja znam. Verovatno sam tada okolini dosta težak i verovatno opterećujem tim svojim takvim ponašanjem koje traje sve dok se proces savladavanja tog problema ne završi. Ako se on uspešno savlada, onda nastane jedno euforično raspoloženje, gde čovek doživljava najveću radost u životu. To se sve odigrava tamo negde u samoći gde se on sa tim problemom nosi i ratuje.

Da li su česti ti trenuci radosti i zadovoljstva? Iz literature su mi poznati primeri upravo ovoga što ste spomenuli, faza nekog očaja i potpunog beznađa tokom stvaranja umetničkog dela. Verujem da ono što ste Vi rekli, samo umetnik zna koliko je to strašno i koliko su to veliki ponori za koje se može činiti da izlaza nema.

– A to je zaista tako, nije to samo u literaturi. Vi ste to lepše od mene rekli. Hvala Vam.

Koliko su česti ti trenuci zadovoljstva koje ste spomenuli? Verujem da je ovo sada izuzetno veliko zadovoljstvo biti među svojim skulpturama?

– Nisu baš mnogo česti. Mislim, više je ovih drugih muka. Ti trenuci zadovoljstva retko dođu posle mnogih problema. Međutim kad dođu, oni su stvarno pravi trenuci radosti.

A dok radite, koja je vaša osnovna potreba što se samog izraza u skulpturi tiče? Šta to vi želite? Kakva je ta vaša potreba za stvaranjem?

– To je vrlo interesantno pitanje. Interesantno u tom smislu što čovek i sam ne može da odgovori na taj izazov koji je stalno u njemu prisutan da stalno nešto radi. U stvari to je nešto što meni naravno nije do kraja jasno, ali to je nešto što neprestano zahteva i nameće mi neka rešenja. To je neki neobjašnjiv nagon, neki izazov zapravo da rešavam te probleme.

I to je kao penjanje uz neki vrh gde nema kraja. U planinarstvu može se stići, makar i do najvišeg vrha, ali u umetnosti ne može. Zato umetnik putuje u želji da savlada te probleme. On je stalno u nekoj tenziji, stalno u nekom nemirnom stanju. Ono ga zove da neprestano radi.

Da li ste nekad osetili da ste bespomoćni, da ste u službi nečeg višega što ne može da se objasni?

– Gotovo da je tako. Mada, to ne može da se objasni, to je nešto što ne može da se vidi, što ne govori, a ipak nekako čoveka tera na posao, na rad. To prisustvo nečega što vlada čovekom, on oseća najviše u samom procesu rada. Oseća dok radi da postoji nešto što ga prosto poučava šta treba da radi. D

ok ja skulpturu radim i tražim na njoj te njene odnose, a to zavisi od karaktera skulpture, svaka ima svoju zakonitost a ja treba te zakone da pronađem i da ih savladam, da ih dovedem u red. Onda postoji nešto što mi prosto ako bih skrenuo na levu, kaže ne, idi na desnu stranu. Otprilike, to je nešto čudno, ali je to tako. Da li i drugi tako isto osećaju, to ja ne znam. Znam o sebi, naravno o svom načinu rada i o tome šta mi pomaže u tom radu.

Vaše stvaralaštvo je duboko povezano sa sudbinom našeg naroda?

– Da bih progovorio o sadašnjosti moram da se vraćam u prošlost, u našu daleku prošlost Nemanjića, kada je naša država bila prava i moćna država na ovom tlu. A sada, to je opet vezano za sve što se događa na ovom tlu u savremenim prilikama. Da je moj narod, naš narod, srpski narod ugrožen na neki način, na jedan nepravedan način, apsolutno nepravedan način. To je prosto neshvatljivo da se svet tako pristrasno ponaša, da osuđuje jedan narod, a drugome da dozvoljava da čini sve što želi.

Međutim, ja za pobude tog sveta ne mogu da nađem razloge. To za mene ostaje neka čudna tajna, zašto je svet prema nama takav. To je nešto što ovom prilikom ne bi moglo da se do kraja ispriča, niti ima vremena, niti da se o tome detaljno, iscrpno govori. Ali mi to doživljavamo kao jednu tešku sudbinu i to je ono što i kod mene stvara potrebu da u stvaralaštvu budem takav kakav jesam.

Uostalom, to je moje pravo da se angažujem u onoj meri u kojoj smatram da mogu. Neki ljudi smatraju da umetnost ne bi trebalo da se bavi i tim problemima i da bi trebalo da se udalji da ne smeta. Međutim, ja ne smatram uopšte da bi se takav jedan stav mogao pravdati. Umetnost je nešto duboko humano i ljudsko, to je izraz najplemenitijih ljudskih osećanja i ona mora da se stavi u službu doprinosa ostvarenju tih ideala, ideala humanosti u svetu.

Sada ste u penziji i veći deo vremena provodite u Brezovici. Kako izgledaju Vaši dani?

– Ja sam u penziji, kamo sreće, da nikad nisam radio. Mislim, taj posao što sam radio je lep i zanimljiv. Umetnik je jedan stvaralac koji uđe u duboke procese rada. Onda je njemu jedan dan mali, uopšte malo mu vremena ostaje, pa bi želeo da pretvori dan u tri dana. Vremenom se ti sadržaji namnože, namnože se inspiracije. Prođe ono vreme kad on traga, kad luta za rešenjima.

Onda dolazi vreme kad treba samo da to realizuje, a za to treba mnogo vremena. Ja radim. Uglavnom dan mi prođe u radu brzo, normalno. Imam izgrađen jedan svoj metod rada, a to je da biološki ritam uskladim sa psihofizičkim mogućnostima u procesu rada. Jer moraju da postoje intervali rada i odmora...

Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da bez odmora nema rada. Zapravo moraš da se dobro odmoriš da bi mogao dobro da radiš. A taj ambijent gore je u svakom slučaju pogodan. To je nadmorska visina, skoro hiljadu metara, vazduh razređen, čist. Sve je u redu, pejzaž, prekrasan. To su vrhovi Šare, uvek pod snegom. A ona u stalnim promenama, uvek drugačija. Što bi rekao Branko Miljković, uvek drugačija i nova. Mislim, to je ono što podstiče na rad i što neprestano inspiriše da čovek bude obuzet lepotom i željom da stvara. Tako je to tamo.