Profesor Jerkov: Ta vrsta anarhije i haosa je uvod u nedostatak pameti i njeno multiplikovanje

Da li je taj zahtev proistekao iz pogrešnog čitanja književnosti?

– Začuđujuća je ta inicijativa, kako ste vi vrlo ljubazno nazvali, a možda bi i neka stroža reč mogla da se kaže. Čovek se zapita šta pokreće takvu jednu vrstu volje da neka mikropolitička stranka ili nekakva organizacija jednog jutra odjednom se probudi sa svešću da je do nje i da ona treba da menja planove, programe i razumevanje književnosti. Meni je to čudno. I, blago rečeno, pobuđuje razne razmišljanja.

Osnove za tu inicijativu nema. Ta osnova bi mogla da bude, ukoliko bi delo na neki način bilo protivrečno, problematično, ako bi neki obrazovni profil toga dela mogao da povređuje neku vrstu dela populacije ili nešto. Književnost ume da bude problematična, ume da bude izazovna, ume da prikazuje stvari koje su strašne. Šta ćete sa tim? Došli Grci i srušili Troju. Gde je tu pravda? Ali bez toga ne možete uopšte da živite jer je civilizacija iz toga izrasla jednim delom.

Prema tome, književnost izaziva određene problematične aspekte. Ona ih možda ne razrešava tako da to svako vidi, ali u suštini svako veliko delo prevazilazi te problematične aspekte. Ovde, očigledno, neko nije umeo da čita književnost i na 'prvu loptu' je video da je jedan monah ovakav, drugi onakav, ovome se nešto dešava i nije uopšte razumeo šta književnost čini.

Književnost mora da se čita kao celina dela, a ne kao pojedinačna rečenica ili jedan detalj. I eto, došli smo ovde gde smo stigli da vodimo jednu, nadam se, u budućnosti kompetentniju raspravu o tome i da istovremeno stavimo do znanja da ipak ta vrsta primitivnog voluntarizma, da to ipak treba jedno društvo da bude zrelije i da na malo pametniji način pristupa, čak i onda kad postoji predmet za raspravu, a ovde ga nije ni bilo.

Umemo li mi uopšte da vodimo kritički dialog sa književnošću?

– Kritički dijalog je u velikom opadanju dugo. Ima prepucavanja, ima verbalnog ratovanja, ima javnih ispada svih vrsta i veličina, ali pravi, kritički, zasnovan dijalog na argumentima, na strpljenju, na volji da razumete oponenta, ne da se sa njim složite zato što je on možda jači ili ima bolju političku podršku, nego da ga razumete u najboljem što njegova argumentacija može da donese i da je onda osporite najboljem argumentacijom koju možete da pružite.

I da isto tako kritički progovorite o sebi i o svojoj argumentaciji. To je u velikom opadanju, i bojim se da je Srbija danas, ali i Evropa danas, mnogo manje spremna za ozbiljnu kritičku misao nego što to ranije bila slučaj.

Prema informacijama kojima raspolažemo, dve gimnazije su roman Dorotej već izostavile sa spiska za lektiru. Da li neko može samovoljno da menja nastavni plan i program, ili to mora i treba jedino da radi prosvetna institucija nadležna za to?

– Ja sam za veoma široku i otvorenu raspravu o programu, uvek. I mislim da u njemu treba da učestvuju kompetentni ljudi, treba da učestvuju i roditelji, i deca, i svi, ali deca koja su pročitala, i roditelji koji znaju da čitaju, a ne roditelji koji su priučene analfabete.

Dakle, svaka čast roditeljima, ali samim tim što ste roditelji, niste stručnjaci za sve. Dakle, široka rasprava, ali i program ne može da se menja tako kako kome, kako se to kaže, 'dune'. Pa sad, neko hoće, neko neće.

Imate deo koji je ostavljen da izaberete sami, imate gde su izbori ponuđeni, imate nešto što možete sami da dodate lokalno ili nešto što vi birate. Ali, na šta bi sad to ličilo da se jednog jutra neko probudi i da kaže, znate šta, Sveti Sava, to je tamo neki iz neke prošlosti, i mi to nećemo da učimo i da predajemo. Pa onda dođe drugi i kaže, Tesla, to je sad ova propaganda sa ovim automobilima, šta će više taj Tesla, taj Tesla nije ni bio u Srbiji.

Pa znate šta, takvih rogobatnih i nakaradnih primera možete napraviti koliko god volite i zato to nije dozvoljeno u društvima koje su mala, ali pametna, i koja znaju da brinu o sebi. Znači, nije dozvoljeno, ne zato što je to neko zabranio, ili zato što ja, kao jedan vremešni stari profesor srpske književnosti 20. veka, ne dam. Nego zbog toga što ta vrsta anarhije i haosa je uvod u nedostatak pameti i njeno multiplikovanje.

Znači, mi treba da vodimo raspravu, da donesemo programe i planove koji odgovaraju najvećem delu stanovništva Srbije, koji ima jasne ciljeve i jasne zadatke, a onda nije dopustivo da vi sad to kvarite kako god hoćete.

Ja imam želju da se sretnem sa kolegama iz Ćuprije i Dimitrovgrada, tim pre što su to dve različite sredine i grada, i pre ili kasnije ćemo mi to organizovati, jer bih voleo da čujem njihove argumente, ako ih uopšte imaju, a istovremeno bih voleo da im objasnim da ne čine to sebi, jer čine štetu svojoj školi i čine štetu đacima te škole, koji se sad pojavljuju kao neki inferiorni likovi, dečaci, devojčice, a to nije tačno. Zašto?

Zašto je Roman Dorotej i Dobrila Nenadića važan za srpsku književnost i zašto je važno da ga čitamo?

– To ne mogu da spakujem u dva minuta, jer sad sam održao predavanje od dva sata, posle sam jednoj grupi od 15 doktoranada govorio još dva sata na još višem teorijskom nivou. U drugoj prilici mogu da kažem i više o tome, ali evo hoću da to svedem u dve ili tri rečenice.

Znači, to je bila prva knjiga jednog nepoznatog pisca, koji je praktično bio neka vrsta čitalačkog pobednika velikog konkursa na kom su trijumfovali Gojko Đogo i Borislav Pekić. Ta knjiga je toliko odjeknula u Srbiji u vreme kad nije bila ovoliko zbrkana, imala druge probleme, da je bila najčitanija, kao što ste rekli.

Biće uskoro 50 godina kako čitamo tu knjigu i ona je na izvestan način izrasla i uzrasla sa nama. A ako baš hoćete o ovome što bi trebalo biti neuralgično, ta knjiga prorokuje, preporučuje i oblikuje jednu vrstu vrline koja nadilazi protivrečnosti koje su u njoj prikazane. I ta vrlina je vizantijsko, pravoslavno, srpsko, istorijsko, nacionalno oplemenjena, a da ne nosi ni jedan element nekakve lokalne uskosti.

Imao bih da vam kažem i jedan strogo teorijski razlog. To je jedna jedinstvena knjiga koja ima takav oblik da glavni junak ne dolazi do reči, nego da vi čitate njegovo ćutanje, njegovo odsustvo, u tom smislu reč je to jedna knjiga koja nasleđuje veliku istoriju modernizma u književnosti. Pa, šta još?