Где су нестали београдски врапци

Некада је врабац цвркутао са сваког дрвета, омиљена птица и симбол Београда. Данас је све тиши, потиснуле су га свраке, вране, али и бетон.

„Нижег зеленила, односно спратовности жбуња, тога нема, а то је оно што је неопходно врапцима да би се штитили од грабљивица, да би се хранили. Ту се одмарају, скривају кад је велика зима. Уколико желимо већи број врабаца, пре свега, морамо да размишљамо о другачијем уређењу зелених површина“, објашњава Урош Стојиљковић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Густо жбуње је одлично уточиште за птице посебно ако је трновито јер може да одбије предаторе, али и птице грабљивице. То је место где се врапци скривају лети од врућине, а зими од хладноће.

Истраживање не само врабаца, већ и других врста птица у Европској унији показује да је у претходних 40 година нестало око 600 милиона јединки.

„Нестанак неке врсте аутоматски може да доведе у опасност друге врсте. Врапци су неким крупнијим птицама храна, нас ослобађају од инсеката, ларви, у великој мери уклањају семење коровског биља или су опрашивачи неких других корисних биљака и зато морамо да размишљамо мало шире када причамо о птицама“, истакао је Стојиљковић. 

Стручњаци кажу да ова птица прати човека. Скрива се у шупљинама зидова, ограда. Воли наша дворишта. А како поново можемо да их привучемо?

„Ако нема жбунова, неће бити ни врабаца – то је њихово станиште. Наравно, ту треба да буде и хране, зато некада и ловци у природи потпомажу, прихрањују срне и осталу дивљач, а ми у граду треба да на овај начин будемо хумани према њима. То јесте можда права хуманост, не нека само на речима, него понекад кућице, храна и обезбедити им станиште“, поручио је Ненад Ставретовић, професор Шумарског факултета.

Нестанак врабаца може се схватити и као тихо упозорење да и ми људи губимо контакт с природом. Можда не можемо да вратимо време, али још можемо да сачувамо оно што је остало. А све што врапци траже јесте шака зрневља и мало зеленила.