Uprkos svemu Srpska drama Narodnog pozorišta Priština opstaje već 75 godina

U 75 godina od osnivanja, Srpska drama Prištinskog narodnog pozorišta prošla je trnovit put, da bi se na kraju skrasila u Gračanici. Predrag Radonjić je direktor pozorišta unazad nekoliko godina.

Radonjiću, šta je Srpska drama Prištinskog narodnog pozorišta danas?

– Drago mi je da se konačno sa Kosova i Metohije, posle nekog vremena, javljamo i sa nekim lepim vestima. Srpska drama Narodnog pozorišta u Prištini, zapravo samo Narodno pozorište u Prištini sa privremenim sedištem u Gračanici, danas je jedna, čini mi se, vitalna i respektabilna institucija sa svojih pedesetak zaposlenih, od čega 15 stalno zaposlenih glumaca i četiri glumca saradnika, sa repertoarom koji je prilično raznolik, koji je upečatljiv i čini mi se da smo sa svojim radom primetni i u svim drugim sredinama u Srbiji, u regionu i da smo i medijski zastupljeni, i da se za nas u ovom trenutku, čini mi se, zna mnogo više nego za neka druga pozorišta koja možda imaju neuporedivo bolje infrastrukturne kapacitete, a da ne pričamo o okolnostima u kojima rade.

Kada kažemo pozorište, zamišljamo glumce na sceni, kako izvode predstavu na sceni. Od 2005. godine glumački ansambl je znatno podmlađen?

– Nakon 1999, nekih pet godina hibernacije, rada na minimalcima, zapravo, očekivanja da se stanje razreši. Od 2005. Narodno pozorište u Prištini je ponovo započelo sa svojim aktivnim radom pod rukovodstvom tadašnjeg upravnika, Nenada Todorovića. Jedan deo glumaca iz predratnog perioda je nastavio sa svojim radom, doveden je jedan broj novih glumaca i Narodno pozorište u Prištini je lagano započinjalo da se reosniva. Da bi, čini mi se, u ovom trenutku sada, nakon već koliko godina od te 2005, čitavih 18 godina, Narodno pozorište u Prištini stabilno stoji na svojim nogama, ima svoj zavidan repertoar, prepoznatljiv repertoar, sa kojim učestvuje na festivalima, sa kojim gostuje i sa kojim je prisutno u svim krajevima Kosova i Metohije gde ima naše publike i gde ima želje.

Od 1999. godine glumci Srpske drame rade ono što nisu radili pre toga, izvode predstave u svim srpskim sredinama na Kosovu.

– Mi smo jednostavno morali da krenemo u susret našoj publici. Mi jesmo ovde našli od 2014. svoje stalno mesto, svoju matičnu scenu, ali zapravo i Gračanica je jedno malo mesto od nekih desetak hiljada stanovnika. Ova sala prima 400 gledalaca, tu može da se izvede dva do tri puta predstava.

Onda smo shvatili da nam je jedino rešenje da krenemo prema svojoj publici, pa igramo od dvorišta povratničkih kuća, pa preko porti crkava i manastira, do polurazrušenih domova kulture, onih koji imaju elementarne uslove kao što je Štrpce, Zubin Potok, Leposavić, Zvečan... Znači, mi opslužujemo svu publiku srpsku na Kosovu i Metohiji i na neki način ispravnije bi bilo da ime ovog pozorišta bude Narodno pozorište Kosova i Metohije.

Tokom godina nakon rata bili ste domaćini i drugim pozorištima ovde u Gračanici, pozorištima na centralne Srbije i šire?

– Nastojimo da nam dolaze i druga pozorišta da gostuju, a imali smo i dva velika događaja. Imali smo 2016. Festival Joakim Vujić, a pre dve-tri godine i Festival Mali Joakim sa pozorišnim predstavama za decu. To je bilo posebno inspirativno zato što su ovde u Gračanicu, koja je postala na neki način centar kulture srpskog života na Kosovu i Metohiji, dolazila autobusima deca iz svih krajeva KiM, da se mnoga od njih prvi put susretnu sa pozorišnom čarolijom. To je bilo posebno dirljivo, i čini mi se da je to jedan od važnijih i bitnijih segmenata našeg rada.

Obelažavate 75 godina od postojanja predstavom Ženidba uz slogan „Uprkos svemu“?

– Taj često rabljen slogan, u ovom našem slučaju ima zaista pun smisao i značaj. Raditi pozorišne predstave na KiM, izvoditi ih ovde pod ovakvim okolnostima za koje svi znamo kakve su, u ovakvim nebezbednim uslovima kada nas prištinske vlasti tretiraju kao paralelnu ilegalnu instituciju, zaista je pravi mali podvig. I nama je jednostavno veliko zadovoljstvo i inspiracija da i u ovakvim uslovima, uprkos svemu, nastavimo sa svojim radom i da funkcionišemo na takav način da pokažemo da možemo kao zajednica da opstanemo na ovim prostorima.