Nenad Ilić o predstavi "Olimp": Kakav događaj!

Teško je poverovati da se bilo koja pozorišna predstava može pratiti sa zanimanjem u direktnom TV prenosu. Pa još ako traje 24 sata!

Savremena civilizacija svečano je prvo objavila "smrt Boga", pa "smrt umetnosti", "smrt filozofije"... Ostale su samo tehnika i ekonomija.

Skoro nisam video neki proizvod savremene umetnosti koji može da izazove ovoliko poštovanje.

U predstavi "Olimp" flamanskog reditelja Jana Fabra napravljen je herojski napor da se smrt umetnosti ne prizna.

Zaista herojski. Satima i satima glumci-igrači izvode podvig od kog zastaje dah.

Iza spektakularnih slika nastalih savremenom analizom grčkih tragedija stoji dug i naporan rad.

Posvećen. Posvećen u toj meri da mi hrišćani ne možemo da pozavidimo skladnoj zajednici na sceni.

Glumci i glumice su mahom goli, a da ta golotinja nema veze ni sa pornografijom ni sa provokacijom malograđanštine, pa čak ni sa podvučenom erotikom – ona je samo jedno od sredstava za iskreno ulaženje u probleme ljudskog postojanja.

Nema podrazumevanja. Izvođači su bukvalno ogoleli sebe.

Glumci do iznemoglosti ponavljaju rečenice dok ih zaista ne prihvatimo i uđemo u dijalog sa njima, polivaju se bojama, mažu uljem, rvu se, igraju uz hipnotičku muziku i valjaju po zemlji, vode ljubav sa biljkama i nevidljivim vizijama – sve pod palicom debeljuškastog Dionisa iako se protive ostalim paganskim bogovima. Rade sve to do iznemoglosti.

Pošteno. Svedoče svoju umetničku veru. Ne spadam u ljubitelje ovakvih formi, ali ova predstava se definitivno izdvaja iskrenošću i autentičnošću.

Iza svega stoji tragedija, ali suočavanje sa njom nije lišeno humora i vitalnosti koja fascinira.

Otpor pretvaranju čoveka u sastavni deo racionalnog zapadnog projekta.

Nešto što liči na sve umetničke i pozorišne pobune od šezdesetih godina naovamo, ali lišeno svega trivijalnog, banalnog.

Otkrivaju nam šta stoji iza sumanute kulture ekstaze kao jedine pauze u sivilu svakodnevice.

Čovek je ograničeno ali veličanstveno biće govore nam, a izvođači predstave na kraju otvoreno traže priznanje za svoje herojstvo ali i za herojstvo čoveka uopšte. Tragičnog junaka.

Zatim ironišu taj svoj poziv pretvarajući ozbiljnu i za gledaoca zahtevnu koreografsku priču u banalnu erotičnu koreografiju sa medija kao što je naš nesrećni "Pink".

Upućeni se sete kako je buntovnik Bunjuel završio film o Svetom Simeonu Stolpniku u tadašnjem disko klubu.

Mistička ekstaza vraća se na instant ekstazu savremenog doba.

I na kraju kad se Dionis, alternativa suvom racionalizmu civilizacije, povuče, poručuju nam – "dišite slobodno i zamislite nešto novo!"

A mi hrišćani znamo da je jedino novo pod suncem – Hristos.

I samo možemo da se zamislimo kako na pravi način ući u kontakt sa posvećenim umetničkim borcima za ljudskost bez Boga.

Divno je kad ti neko da povod za ozbiljan dijalog. Nezgodno je što te to obavezuje da izađeš iz sopstvene mlakosti i podrazumevanja.

Veliko je osveženje kad se makar za neko vreme možemo izmaći iz naših lokalnih (velikih) problema i sagledati probleme današnjeg čovečanstva.

I naravno da možemo da se podsetimo obaveze svetske misije pravoslavlja. Zašto ne i u kulturi?

Snimak ove izuzetne predstave trebalo bi prikazivati ako ne u bogoslovijama a ono sigurno na bogoslovskim fakultetima.

Da bi budući sveštenici i teolozi mogli na vreme da nađu pravi odgovor na krik ovog vremena – "dajte nam nešto zaista novo!"

A to da umetnici koji se inspirišu pravoslavljem mogu da budu isprovocirani da nađu savremen prevod vizantijske estetike i hrišćanske slike sveta koja bi drugačijim ali podjednako vrednim umetničkim sredstvima kao u ovoj predstavi mogla da postane naš kulturni izlazak u svet – ne treba posebno podvlačiti.