Duduk, frula, šupeljka... svirale naše nasušne u Etnografskom muzeju

Zbirka muzičkih instrumenata Etnografskog muzeja u Beogradu broji oko 520 predmeta, od čega je oko 280 svirala. 

U Muzeju je izloženo stotinak svirala iz muzejske zbirke, uz priložene stare fotografije i video i audio snimke, kako bi se pružio sveobuhvatan uvid u ovaj deo kulturnog nasleđa koje čuvamo i koje nas na neki način određuje, kako navode u Muzeju.

„Svirale su raspoređene u nekoliko celina, zavisno od roda kojem pripadaju, etnografskim oblastima, kao i zanimljivi i neobični instrumenti. Tu su svirale od orlove kosti, dečja trubice 'borije' izrađena od mlade kore, rikala, svirala od trna, od grane, zatim duduci, šupeljke, cevare, kavali, zurle, gajde itd. Poreklo instrumenata u Zbirci je različito, tako da možemo govoriti o instrumentima koji su ovde doneseni putem mnogih migracija ili onima za koje možemo reći da su samonikli".

O svemu tome razgovaramo sa etnologom Miroslavom Mitrovićem, načelnikom sektora za dokumentaciju Etnografskog muzeja u Beogradu i autorom izložbe „Svirale Etnografskog muzeja". 

Zbirka muzičkih instrumenata koji se čuvaju u Etnografskom muzeju je mnogo veća od onoga što se može videti na izložbi

-Muzejska zbirka je podeljena u četiri kategorije: duvački, žičani, udarački instrumenti i idiofoni (zvučne naprave).

Na izložbi „Svirale" prikazano je 110 duvačkih instrumenata. Neki od instrumenata su jednostavni, bez ukrasa, bez ičega, gola funkcija. A neki su izuzetno ukrašeni, umetnički rad narodnih umetnika. U takve instrumente uloženo je puno vremena za izradu i za umetničku priču.

Da li se za neki od instrumenta može reći da je autohton, da je nastao na našem prostoru?

-Naš prostor je prostor brojnih migracija, vekovima izložen, kao kuća na putu. Kulturni uticaji su slični plimi i oseci, svih na sve. Neki delovi talasa duže su ostajali, duže se zadržali. Tako i muzički instrumenti.

Ovi prostori su bogati duvačkim instrumentima koji su ili donešeni pa su se ustalili i odomaćili, ili su samonikli. Poreklo svirala na našim prostorima može se pratiti preko arheoloških nalaza. Preteče svirala pravljene su još u kameno doba i to od šupljih kostiju, najčešće ptičijih. Na izložbi je izložena svirala „cevara" (šuplja cev) napravljena od orlove kosti (krilo) sa šest rupica na gornjoj strani. 

Srednjovekovni likovni izvori, najčešće na spomenicima i manastirskim freskama, kao i pisani izvori, svedoče o zastupljenosti svirala u svakodnevnom narodnom životu. 

Svirale su u osnovi pastirski instrument. Najčešće su ih izrađivali sami pastiri, i uz njih prekraćivali vreme uz stado, izvodeći razne improvizacije. Često su ukrašavane rezbarenjem, paljenjem usijanom žicom, ili isprepletane korom, oputom ili žicom.
Danas se svirale prave i od metala, plastičnih masa, egzotičnih vrsta drveta.

Koji su naši tradicionalni instrumenti?

-To su gusle i jednostavne svirale, koje se od novijeg vremena nazivaju frulama. Gusle su u najtešnjoj vezi sa mitsko-epskom istorijom našeg naroda i ovih prostora, a svirale su zvuk koji duva sa proplanaka, livada, šumica i sela. 

Do polovine 19. veka u gradovima je obitavao manji broj Srba, a gradsko stanovništvo su činili većinom Turci, Cincari i Jevreji. Tek od vremena Mihaila Obrenovića, gradovi polako, pa sve više, počinju da se popunjavaju srpskim seoskim stanovništvom koje svoju kulturu prenosi u gradove gde ona traje još neko vreme.  Gusle iz kućnog ambijenta prelaze na scenu, a svirale sa pašnjaka prelaze na sabore i takmičenja.

Zašto je kod nas odomaćen izraz „frula"?

-„Svirala" je slovenska reč i potiče od glagola svirati, a ne fruliti. Reč „frula" potiče od rumunske reči „fluer", koja u vlaškom izgovoru glasi „fruel", tako da se preko toga i kod nas Srba odomaćila reč „frula".  Tu lepu reč je srpski narod prihvatio naročito posle Drugog svetskog rata, preko sabora, radija i televizije. Sada se reč „frula" toliko odomaćila da je svi doživljavamo kao svoju.

Kakva muzika je izvođena na našim najtradicionalnijim instrumentima?

-Razna. Prilagođena je trenucima i potrebama u kojoj se svirač nalazio. Gusle su prenosile poruke iz vremena Kosovskog boja do današnjih vremena. Reči ispevane kroz gusle jesu „vatrene ptice koje lete od naraštaja naraštaju obasjavajući puteve kroz tamu vekova", kako je rekao Vojislav Đurić.  Svirale su pravili čobančići i svirali ih da zabave sebe i svoje bližnje u svakodnevnom životu. Veštiji svirači svirali su ih na igrankama, vašarima, školskim priredbama. 

Poznati narodni svirač Krstivoje Subotić, iz sela Osečenica kod Mionice, kao mali, već sa sedam, osam godina, svirao je na seoskim igrankama i zabavama, za seljane, svoje roditelje i učitelje. Krstivoje u šali kaže: „Đak svira, a učitelj igra".  I svi ostali narodni duvački instrumenti su izvodili muziku u sličnom obliku, bilo da sviraju sami, prateći pevače ili svirajući narodna kola za igrače.

Pre nekoliko godina bili ste autor izložbe o guslama. Odakle su one došle kod nas?

-Istorija gusala pod velikim znakom je pitanja i predmet je stalnih uporednih istraživanja. Možda su do nas došle sa sve četiri strane sveta, a možda su autohtoni proizvod našeg naroda. Uglavnom, u ovakvom obliku se nalaze još uvek samo kod nas i na ovim prostorima.
O suštini gusala je kazao u ime svih Patrijarh Pavle u Prizrenu, uoči Lazareve subote 1984. godine, kada je prilikom formiranja guslarskog društva „Car Lazar" rekao: „Draga deco, pevajte pesme istine, poštujući istorijske činjenice, duhovnost i tradicionalne vrednosti naroda našeg i zemalja naših. Istina nekog može da zaboli, ali se istine gusle ne smeju sramiti. Laž, ruganje i grdne reči u pesmi, ne priliče guslama. Mi smo narod Jevrosime majke, čojstva i junaštva".

A gajde? Kaže se, ko u stočarskoj kulturi ima ovce i koze ima i gajde.

-Gajde su duvački instrument sastavljen od mešine i drvenih delova. Pod tim, ili neznatno izmenjenim imenom, nalazimo ih na celom južnoslovenskom prostoru, kao i kod Slovaka, Mađara, Turaka, Španaca, Portugalaca, Bugara.  Naziv „gajde" potiče od arapske reči „gaida", „kaida", što znači „melodija".  Gajde su solo instrument. Teško je usaglasiti dvoje gajdi, pa se one vrlo retko udružuju, a ako se i udruže, onda samo tako što melodiju izvode unisono. Ponekad ih prate daire ili bubanj (goč, tapan). 

Gajde se kod nas sreću u dve varijante. Istočnosrpske gajde su one gde se iz usta preko duvaljke vazduh utiskuje (uduvava) u mešinu, dok se kod banatskih gajdi vazduh preko meha (pumpe), koji se nalazi ispod lakta, utiskuje u mešinu.

Među eksponatima je i truba iz Prvog svetskog rata. Kako se ona tu našla?

-Vojničku trubu je Muzej nabavio od Vladana Stošića, koji je sin čuvenog niškog advokata i kolekcionara Zorana Stošića. Zoran Stošić je trubu otkupio od vojnog trubača iz Prvog rata, neposredno posle rata.

Iz tog vremena su i gusle izrađene od vojničkog šlema iz Prvog svetskog rata, a izradio ih je vojnik invalid za vreme lečenja u francuskom bolničkom kampu u Bizerti, u Tunisu. I one su na srećan način su došle u zbirku našeg Muzeja.

Da li je poznato gde je nastala okarina?

-Okarina je prastari instrument koji se pravi od zemlje. Oblikuje se gline, ima šest otvora za sviranje i sedmi kao „odušku". Suši se na suncu, zatim peče i na kraju svira.
U obliku u kojem se danas javlja, okarina je nastala u Italiji u 19. veku, a nazvana je tako po italijanskoj reči „oka", što znači „guska", jer njen oblik podseća na ptičju glavu. Kasnije je prenesena u razne krajeve, pa i kod nas.

Sa druge strane, zurle, koje takođe možemo da vidimo na izložbi, došle su na naš prostor sa Turcima...

-Zurle i kavali su na naše prostore dospeli dolaskom Turaka. Zurle su posredstvom Turaka donesene iz Persije na Balkan.  Zurle, zurne ili surle, kako se još nazivaju, obično sviraju dva zurlaša i tapandžija u društvu, pretežno Romi. U jaram-zurle pak sviraju pravoslavni Makedonci u okolini Skoplja, Galičnika, Rostuše i Lazaropolja.

Na postavci vidimo i klanet, preteču klarineta

-Klanet je narodna imitacija klarineta. Najviše se upotrebljava u severoistočnim delovima Srbije. Bio je omiljen kod naroda, sada ređe. Ima piskaviji zvuk od klarineta, ali njegova zvučna boja je jedinstvena. Virtuozni instrument. 

Pomenimo i kaval, koji se pravi od mekanog drveta, javor, jasen, jorgovan, šimšir. To je šuplja cev i često se svira u paru, leva i desna ili muška i ženska cev. Ima melanholičan, setan zvuk i u mislima izaziva nostalgiju za prirodnim lepotama klanaca, reka, pašnjaka iznad kojih lebdiš i posmatraš.

Šta možemo zaključiti iz ove muzičke priče?

-Sve prolazi. Jedno vreme budeš ovde pa odlaziš i na tvoje mesto dolazi neko drugi da te zameni. Tako i muzika i instrumenti. Muzeji svuda po svetu za ovakve stvari i služe - kad neka pojava nestaje, oni još izvesno vreme produžavaju život i sećanje na naše pretke, njihovu kulturu i shvatanje sveta.

Mlade generacije idu svojim pravcem, putem svoje savremenosti. Neki od njih obnavljaju svoje korene, reprodukuju instrumentalni i muzički život iz prethodnih vremena i nastavljaju tradiciju. Muzeji i tu pomažu.