Hana Selimović: Umetnost i kultura su na aparatima

U Narodnom pozorištu u Beogradu je nakon Saše u Čehovljevom Ivanovu, za koju je dobila brojne nagrade, maestralno relizovla ulogu Anisje u Tolstojevom Carstvu mraka.

Njena protekla godina bila je u znaku predstave Tartif, u režiji Igora Vuka Torbice, nastaloj u koprodukciji Somborskog narodnog pozorišta i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

Njena Dorina je prava glumačka majstorija, u predstavi koja ima nameru da bude oštra kritika socijalnih i porodičnih odnosa i koja metafore šalje na adresu čitavog društva.

Hanina Dorina raskrinkava naš labilni moral, našu neodgovornost, naše pristajanje na neprihvatljivo. Predstava je učestvovala na brojnim relevantnim festivalima i bila deo glavnog programa 53. Bitefa.

Nedavno je na RTS-u emitovana serija Tajkun u kojoj je pohvale dobila za ulogu Jovane Nestorović, tužiteljke Specijalnog suda za organizovani kriminal. Sve su to povodi za ovaj intervju sa Hanom.

Kada je počela izolacija zbog korone savetovali su nas da je u takvim situacijama za mentalno zdravlje dobro svladati neku novu veštinu. Čime ste se Vi bavili?

– Činjenica da nam je savetovano da savladavamo nove veštine u ovoj suludoj situaciji je ludo licemerna i apsurdna. Ovo je situacija koja je mnogim ljudima donela suočavanje sa ugroženom egzistencijom, gubitkom posla, sredstava za život, suočavanje sa strahom, brigama, psihološkim posledicama izolacije i najzad, suočavanje za bolešću i gubicima.

Neukusno je u toj situaciji govoriti ljudima - učite da svirate. Nemamo svi iste udobne pozicije iz kojih se ima prilika za pozitivan stav i savladavanje „novih veština“.

Pitanje dobrog ukusa je imati svest o tome. Ja sam se uglavnom trudila da ostanem normalna i zdrava i obuzdavala sopstvene strahove i brige.

Usput sam davala sebi male zaposlice, koje mi nisu dozvoljavale da se aktivno pitam šta je ovo, kako ćemo dalje, šta je sa mojim i tuđim poslovima, od čega ćemo zarađivati za život, šta posle ovoga znači „normala“, ima li je...i tako dalje.

Kako razmišljate o svim tim okolnostima, o opasnosti od virusa koji je zaustavio gotovo čitav svet?

– Mislim da se svet suočava sa teškom krizom, koja će svoj drugi talas manifestovati u ekonomskom, socijalnom i političkom smislu i na žalost nisam od onih koji veruju da se kada se epidemija zaustavi problemi završavaju.

Mislim da tek počinju. Ali isto tako mislim da je ova situacija razotkrila do kosti ruglo sistema u kome svet funkcioniše, u kome je profit jedini Bog, a čovek puko sredstvo.

Serija Tajkun u kojoj igrate imala je nedavno veliku gledanost i uspeh kod publike i kritike. Kako komentarišete ekspanziju serija koje su na neki način izgurale film u drugi plan?

– Ne mislim da je film izguran u drugi plan, film nikada neće izgubiti svoju važnost i poziciju. Ova ekspanzija serija kod nas je s druge strane jedan kaskavi korak koji prati svetsko tržište i donekle je logično da se ugledamo na ono što nam je odavno dostupno
da gledamo kao publika.

Sa druge strane, često se pitam ima li i neki drugi žanr koji nalazimo za zanimljiv i relevantan osim ovog koji je preuzeo potpunu dominantu...

Nadam se da je i to nalet koji će proći i da će žanrovska ponuda serijskog programa postati malo raznovrsnija.

U Srbiji je ove godine u jednom trenutku snimano više od dvadeset serija. Samo retke imaju nekakvu vrednost. Da li serije mogu imati umetničku vrednost i šta je neophodno da bi to imale?

– Dobar scenario, dobrog reditelja, dobru podelu, dobre producente i elementarna, ako ne i značajna sredstva. Dakle, nije malo.

Eto i odgovora zašto sve nije jednake vrednosti. Retko koja serija sabira sve te elemente koje sam navela.

Pozorište je zbog pandemije, na žalost, potpuno u drugom planu. U trenutku je zbog korone sve stalo. Pozorišta su zatvorena do septembra. Kakve će to posledice ostaviti na vas koji u pozorištu stvarate, a kakve na publiku?

– Mislim da ćemo odgovor na to pitanje u punoj meri tek saznati. Ono što je sigurno je da su nezaposleni umetnici u ovoj situaciji izvukli deblji kraj.

Ova situacija je lepo razotkrila sve manjkavosti zakona o kulturi, o pozorištu, kompetencije ljudi na pozicijama i apsurd koji se tiče toga.

U nekom smislu egzistencijalno su obezbeđeni oni koji su imali sreće, ovi koji nisu, pa, oni su kolateralna šteta. Kada sam pričala o sudbini honoraraca, često sam nailazila na komentare ispod tekstova kao, pa kao da ste vi jedini, a frilenseri novinari, itd.

Ja nemam ništa protiv da se svako ko se u ovoj situaciji oseća oštećenim, a ima mogućnost javnog govora, oglasi. Što više tim bolje. Zaista mogu da govorim sa potpunim poznavanjem situacije samo u svojoj branši.

Takođe postoji puno zabluda i birokratskih rebusa ko su samostalci, ko nezaposleni honorarci, ko su slobodnjaci. Kao i to da su ljudi koji su nezaposleni birali taj status jer dobijaju novac na ruke i ne plaćaju porez na honorare.

To su ordinarne gluposti i nepoznavanje statusa o kome se „naklapa“. Ali istina se svodi na najprostiju stvar - nezaposleni honorarci, koji rade u republičkim institucijama, ljudi koji čine pozorišne repertoare ove zemlje, su ostali bez ikakvih prihoda i pomoći od strane države i institucija.

Jedini usamljen i svetao primer je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.

Pozorište je živa umetnost, istina efemerna, ali zbog toga posebna. Šta Vama znači pozorište? Kakav je to umetnički prostor?

– Meni pozorište znači osnovni prostor radosti, brige, slobode, skučenosti, zdravlja, stresova i bolesti, ljubavi, sujete, ambicija, malodušnosti, širokogrudosti, topline, zajedništva i usamljenosti.

Nešto, dakle, kao život u malom. Ono perzistira i iznova biva građeno od sadržaja svih koji u njemu rade. Zato je ono svašta, a ne samo nešto, zato ono nije samo lepo, ali je i najlepše.

Gluma je pre svega zanat. Kada ona postaje umetnost?

– Mislim da to nisu merljive stvari, i teško mi je da odgovorim na to pitanje, ali recimo to ovako: svaki zanat da bi bio zaista vrhunski mora posedovati izvrsnost.

Za izvrsnost su neophodni dar i mnogo grešaka i ponovnih napora. Kada neko u zanatu dosegne izvrsnost, on se naziva majstorom. E sad, u pozorištu, jedan majstor ne čini majstorsku celinu.

Zato je ono složeno i predivno jer je za dobro pozorište neophodno mnogo elemenata. Tek kada svi učesnici, i neki neshvatljivi faktor nad svima njima, kada svi budu na svojim pravim mestima i u svojim pravim snagama umetnost se dogodi, ili bolje je reći otme.

Vaša Dorina u predstavi Tartif, u režiji Igora Vuka Torbice je posebna. Dobili ste brojne nagrade za tu ulogu. Šta Vama ona znači i kako ste je razumeli?

– Dorina je za mene teško upoznavanje sa novim, i stalna opomena da smo skloni uljuljkavanju u poznato, i činjenicu da nas strah sprečava da idemo napred po neko novo iskustvo.

Hvala Igoru što me je strpljivo i neumorno vraćao na put sa koga sam povremeno htela da pobegnem u stvaranju te uloge. Dorina je predstavnik manjine, zdravorazumske manjine kojoj se zdrav razum negira, predstavnik onih koji nemaju drugi izbor sem da postavljaju pitanja i traže istinu.

Dorina je predstavnih svih malih ljudi, heroja, čiji glasovi bivaju ućutkani.

Umetnost se preselila na društvene mreže. Predstave emitovane na Jutjub kanalima imale su veliku gledanost. Kakav je Vaš odnos prema tome? Da li virtuelni može da zameni stvarni kontakt sa umetnošću?

– U prvom nalety mi je bilo drago što su ljudi koji nisu imali prilike da pogledaju neke predstave, pre svega mislim na ljude iz unutrašnjosti, imali priliku da to učine.

Međutim ne, ne mislim da je pozorištu mesto na onlajn strimovima, jer to je protivno suštini pozorišta.

Iskreno se nadam da ako nam je dovoljeno da sednemo jedan do drugog u avion, i putujemo na drugi kraj sveta, da ćemo uskoro moći sesti jedni do drugih i u pozorištu, na sat i po ili dva.

Zašto su kultura i umetnost važni u ovakvim okolnostima?

– Nisam sigurna da imam odgovor na to pitanje. I ako nekome jesu važni, kome?

Da bismo na ovo pitanje odgovorili dobro je istaći sledeći primer: nakon Srpskog narodnog pozorišta koje je pružilo i institucionalnu, pored solidarne podrške, zaposleni u Narodnom pozorištu su takođe oformili kutiju za pomoć honorarnim saradnicima, koji formalno „ne pripadaju“, iako su aktivni učesnici repertoara.

Ako mene pitate dakle, umetnost i kultura su na aparatima, koje održavaju sami radnici u kulturi, svojom dobrom voljom, snagama i entuzijazmom.

Oni koji bi trebalo da preuzmu punu odgovornost za brigu o njoj, to evidentno ne čine, sem u usamljenim i retkim slučajevima. I na kraju, tu je publika, zbog koje se preko ovog blata pređe, proguta knedla i izađe na scenu, jer, to je naš poziv.

Ali ja nisam od onih koja veruje da se o tim stvarima treba ćutati.

Šta ste ovih dana čitali, slušali, gledali? I šta biste nam od toga preporučili?

– Predložiću dva filma koja su na mene ostavila veliki utisak, koji neću obrazlagati, jer ne znam da li bih umela. Ali najsrdačnije preporučujem oba.

Prvi je Obojena ptica Vaclava Marhoula, a drugi Žao nam je što smo vas propustili Kena Louča.