Bojana Nikitović: Beograd je moja sudbina

Svojim kreacijama kostima Bojana Nikitiović uvek prati poetiku pisca, estetiku reditelja, osobine glumaca i likova, ali i uvek ostaje svoja. Radost stvaranja se kod nje podrazumeva. Ona nosi optimizam i vedrinu koji proces rada, čak i kada je mukotrpan pretvara u radost. Njena neobičnost se ogleda u njenim kostimima. To nikada nije samo epoha, samo realizacija ideje pisca i reditelja, kod nje je tu uvek i kreacija više.

Mi sa RTS-a Bojanu posebno volimo. Ona je ćerka Dragana Nikitovića, jednog od najznačajnijih jugoslovenskih sportskih novinara, koji je radio u našoj kući.

Pandemijske dane provodi u Beogradu.

Ostani kod kuće, poruka je koju poštujemo punih sedam nedelja. Šta je sve prekinula pandemija kada je o Vašim aktivnostima reč?

– Za mene koja poslednjih godina gotovo uopšte nisam bila kod kuće, ovo je rez koji me „zakucao“ i mnogo promenio. Prvo, ne verujem da ću se ikada više žaliti da previše radim... Toliko sam čeznula za dužim odmorom, ali ne ovakvim, tako da, za ubuduće, neka hvala!

Pandemija me zatekla u Italiji, u Rimu, u pripremama za novi film koji je trebalo da počnemo da snimamo sredinom aprila, na severu, u Bolcanu. Došla sam u Beograd krajem februara i trebalo je da se vratim u Rim za nedelju dana. U tih nedelju dana se sve dogodilo.

Eksplodirala je epidemija u Lombardiji, pripreme za film su zaustavljene, a ja ostala kod kuće. U Rimu su ostale moje stvari, koferi, sve ono što poneseš sa sobom kad odlaziš na nekoliko meseci... Ali, eto, imala sam sreće u celom tom haosu koji je nastao.

Izolacija i dokolica za umetnike često predstavljaju dobar povod za rad. Kako izgledaju Vaši dani u izolaciji?

– Shvatila sam da u kući gotovo da nemam papira, bilo kakvog. Niti bilo kakvog pribora. Epl olovka, koju obožavam, mi je pala i vrh se oštetio, tako da nisam mogla da crtam na ajpedu, a to poslednjih godina najčešće radim. Danas sam konačno našla i kupila taj deo i odmah počela da crtam... Tako da ništa naročito kreativno mi nije donela ova izolacija. Izgleda da sam previše naučena da radim kada dobijem zadatak, a sada odjednom toga nema. Mislim, u stvari, da su i nedostatak pribora i pokvarena olovka samo izgovori, jednostavno nemam koncentraciju. Čak ni za čitanje, a kada ne radim, puno, puno čitam, gutam sve što mi dođe pod ruku. Sada, mnogo manje. Ono što mi prija u doba ove izolacije je kuvanje. Ne stajem. Kuvam, pečem, mesim, mutim, cedim, pa posle sve to perem, sređujem, brišem, glancam i ta me nova rutina smiruje.

Od brojnih velikih i značajnih projekata koje ste radili u pozorištu i na filmu svakako je najupečatljivija saradnja sa Milenom Kanonero na realizaciji kostima za film Marija Antoaneta u režiji Sofije Kopole. Ti kostimi su 2007. godine dobili nagradu Oskar. Kako pamtite tu saradnju i šta je to značilo za Vašu karijeru?

– Milena Kanonero me pozvala da radim i film u Italiji, koji je sada prekinut. Toliko sam se radovala što ćemo ponovo raditi i družiti se! Ona je i producent na tom projektu, a kostim bismo potpisivale zajedno. Nedavno sam, čitajući Almodovarov dnevnik iz karantina, naišla na pasus posvećen Mileni gde on kaže kako joj se oduvek divio i kako je upoznavši je na setu filma Dik Trejsi gde mu je pokazala kostimsku radionicu i nepregledan niz žutih šešira koje je napravila dok nije došla do prave žute iz stripa, shvatio o kakvom se perfekcionisti radi i zašto je njen rad tako poseban. Mislim da ću posle svega ovoga, kada se jednom, nadam se, sve sredi i filmovi ponovo počnu snimati, raditi što više sa Milenom, ponovo. Jer saradnja sa njom je neprocenjiva.

Kako izgleda kreirati kostime za Entoni Hopkinsa, Vanesu Redgrejv, Kiru Najtli i mnoge druge velike zvezde sa kojima ste sarađivali?

– Lepo i teško. Ponekad veoma stresno. Kada sve prođe ostanu lepe uspomene i priče koje se prepričavaju, ali dok se film priprema, dok se kostimi šiju i probaju, ume da bude jako teško. Glumcima je kostim veoma važan, doživljavaju ga kao deo lika, što on i jeste. Entoni Hopkins je umeo da iskoristi svaki detalj kostima, Vanesu Redgrejv sam slušala i gledala da usvojim sve primedbe koje je davala, jer su bile sjajne. Džesika Častejn je posle Koriolana molila da ponese sve svoje kostime sa sobom i ostavila mi je jednu od najlepših poruka o tome koliko se osećala dobro u njima i koliko su joj pomogli oko lika. Takve stvari mnogo znače.

Kako ste odlučili da ipak ostanete u Beogradu, iako Vas je Voren Biti pitao kada ćete se preseliti u Holivud?

– Beograd je očigledno moja sudbina. Jako sam bila vezana za ovaj grad, mislim i dalje da je poseban i da nigde ne mogu biti svoja kao ovde, ali ga sve manje prepoznajem. Sve manje mi liči na onaj grad u koji sam se vraćala zagrcnuta osećanjima kada ga ugledam dok se približavam Gazeli na putu od aerodroma. Sećam se da sam u Parizu snimajući Mariju Antoanetu samo mislila na Kalenić i njegove pune tezge, bilo je proleće. Jako sam tužna jer nemoćni gledamo u šta se Beograd pretvara. I da budem jasna, jer je zamena teza u ovoj zemlji postala najnormalnija stvar, ovo što govorim nema veze sa politikom, nego jednostavno sa dobrim ukusom. A verujem da ukusa barem imam, to mi je u opisu radnog mesta. Trg Republike je uništen, Cvetni trg liči na krematorijum, Pevac više ne postoji, Slavija deluje jeftino, Beograd na vodi je jedan galimatijas koji guta najlepši deo grada i ko god se usudio da na to ukaže proglašen je neprijateljem. Mene te stvari stvarno bole. Bude li od Kalenića napravljena rugoba kakva je Palilulska pijaca, a mi to dozvolili negodujući „burno“ po društvenim mrežama... možda shvatim da je vreme da se iz Beograda ide.

Ovde takođe vredno radite i u pozorištu i na filmu. Kako Vaš ovdašnji rad poredite sa onim u svetu? Šta nam nedostaje da pratimo svetske tokove u ovim oblastima?

– Pozorišna scena je kod nas veoma jaka. Možda ne više onako jaka kakva je bila devedesetih, u doba najveće krize, kada je pozorište zapravo bilo ventil i slamka slobode za koju smo se svi hvatali, ali ima sjajnih predstava, reditelja, glumaca. Žao mi je što ne radim više u pozorištu, jer je to posebna radost. Probe su za mene uvek čudo – ponekad se desi da se u toku jedne probe dogodi cela predstava, da profunkcioniše sve. Uživam u celom tom procesu koji pozorište podrazumeva. Što se kostima i scenografije tiče, naravno da nam budžeti nikada nisu dovoljno veliki koliko bismo želeli, ali iskreno mislim da je upravama stalo da i produkcijski predstava dobro izgleda i pomažu koliko god mogu, a to je važno.

Šta biste nam preporučili da čitamo, slušamo i gledamo ovih dana?

– Od svega što sam pročitala u poslednja dva meseca preporučila bih samo Pera Petešuna i njegove romane–  Idemo da krademo konje i Odbijam. Arundati Roj sam čitala ranije, ali bih njeno Ministarstvo neizmerne sreće svakako preporučila. Skoro sam, sa zakašnjenjem, odgledala film Vavilon Berlin i potpuno sam oduševljena. Ako imate problem sa viškom apetita u karantinu, „Netfliksov“ Tiger king će učiniti da ga izgubite, bar dok gledate ovaj sjajno urađen dokumentarac.

Od 24. aprila na „Netfliksu“ je film Ekstradikcija koji sam nedavno radila, ko voli akcione filmove, topla preporuka.