Vojislav Karanović: Vidimo koliko egoizam i vera u materijalno mogu da opustoše ljudsku dušu

Objavio je knjige pesama: Tastatura, Zapisnik sa buđenja, Živa rešetka, Strmi prizori, Sin zemlje, Svetlost u naletu, Dah stvari - izabrane pesme, Naše nebo, Unutrašnji čovek, Poezija nastaje: izabrane pesme / Poetry originating: selected poems: bilingual edition, Izbrisani tragovi, kao i knjigu eseja Oslobađanje anđela. 

Pesme su mu zastupljene u više domaćih i stranih antologija i prevedene na mnoge strane jezike.

Za svoju poeziju dobio je mnoštvo nagrada: „Branko Ćopić", „Branko Miljković", „Meša Selimović", „Đura Jakšić", „Vasko Popa", „Zlatni suncokret", „Zmajevu nagradu", „Disovu nagradu”, nagradu „Desanka Maksimović”, Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, međunarodnu nagradu „Tudor Argezi”…

Da li je poezija lek i da li može da nam pomogne u ovim danima izolacije, kada vreme provodimo u svojim kućama?

- Pesme mogu da bude lekovite. Josif Brodski je govorio da je čitanje pesničkih knjiga, i rečnika, dobar lek protiv neuroze, jer nam te knjige pomažu da jasno imenujemo tamna i zapretena mesta naše unutrašnjosti. Treba, međutim, imati na umu da se poezija ne nalazi samo u pesničkim tekstovima. Ona kao fluid struji kroz mnoge druge oblike života: kroz priče, drame i romane, kroz druga umetnička dela, kroz druge aktivnosti i druge doživljaje.

Poezija čoveku pomaže da zapodene razgovor sa samim sobom. Takav razgovor uvek je dobrodošao, a u situaciji u kojoj se trenutno čitav svet našao, čoveku je takav razgovor neophodan. Pandemija nas je suočila sa granicama našeg sveta, podsetila nas na to da smo krhki, probudila u nama osećanje nesigurnosti i nezaštićenosti. Ali je istovremeno probudila i osećanje solidarnosti i zajedništva, stvorila potrebu da brinemo za druge. Imamo priliku da vidimo koliko egoizam i vera u materijalne vrednosti mogu da opustoše ljudsku dušu; a koliko saosećanje sa drugim ljudima, i činjenje dobrih dela, mogu biti duhovno podsticajni.

Čitanje knjiga, slušanje muzike koju volimo, razgovori sa onima koji su nam bliski, u ovakvoj situaciji zaista su lekoviti. Ali su isto tako lekoviti primeri ljudi koji pomažu onima kojima je danas pomoć potrebna. Ovi primeri nas hrabre, i podstiču da i sami, koliko možemo, doprinesemo ovoj borbi.

Kako provodite vreme u izolaciji, da li pišete nešto novo?

- Piscima izolacija ne pada teško, jer naša dela i nastaju u svojevrsnoj izolaciji. Doduše, to je dobrovoljna izolacija. U ovoj trenutnoj, prinudnoj izolaciji najlepše je saznanje da ćemo uz pomoć nje najviše pomoći i sebi i drugima. 

Ne pišem ništa novo, listam neke svoje papire sa beleškama. Naravno, u takvom listanju, ponešto se i zapiše. Sticajem okolnosti sada imam više slobodnog vremena, i moram da boravim u kući, pa se ponovo družim sa nekim dragim i meni važnim knjigama. Ponovo čitam poeziju Vilijama Blejka, pesnika koga volim i koji mi je mnogo značio u životu. U delu Venčanje neba i pakla Blejk se zalaže za spajanje telesnog i duševnog aspekta čovekovog života, ali ne tako da se ukine suprotnost između njih, nego da se one dovedu u pravi sklad. U ovom delu postoji rečenica: „Bez suprotnosti nema napretka”. Možda nije loše ovu rečenicu imati na umu danas kada se suočavamo sa nečim što u sebi sadrži mnoge suprotnosti, i kada se ponovo javlja osećanje da je čovek i telo i duša. 

Zanimljivo je da je Blejk, koji je na najlepši mogući način bio posvećen svom stvaralaštvu, čitav svoj zreli stvaralački život proveo u svojevrsnoj izolaciji. Govorili su za njega da je čudan, da je na svoju ruku, da je lud, u svakom slučaju za života nije imao pravi odziv na svoje pesničko i likovno stvaralaštvo.

Pored Blejka, posežem ovih dana često i za knjigama Laze Kostića, Vladislava Petkovića Disa, Ive Andrića i Miloša Crnjanskog. I oni su tokom svog života doživeli neki oblik izolacije. Svaki od ovih pisaca može nam pomoći da kvalitetnije ispunimo vreme u izolaciji, ali nam istovremeno može ponešto reći i o suštini pojave sa kojom smo danas suočeni.

Za Vašu knjigu Svetlost u naletu kažu da je jedna od najznačajnijih pesničkih knjiga objavljenih u prvoj deceniji 21. veka. Šta je za Vas svet obasjan svetlošću?

- Svet obasjan svetlošću jeste svet koji nije obasjan samo spolja, uz pomoć sunca, meseca ili neke svetiljke, nego i svet obasjan iznutra. Tu unutrašnju svetlost svetu darujemo mi, i to onda kada smo u stanju da svet vidimo ne samo uz pomoć naših prolaznih čula, nego iz dubine naše unutrašnjosti. O tome sam pisao i u knjizi Unutrašnji čovek. Svet će biti obasjan svetlom onda kada svako od nas bude u stanju da ga pogleda ne samo kao spoljašnji, nego i kao unutrašnji čovek. To je pozicija krajnje otvorenosti, izuzetne bliskosti sa svetom i drugim ljudima, ali i pozicija velike ranjivosti. To tako i mora da bude. Prijateljstvo, ljubav, davanje sebe drugom, požrtvovanost takođe su stvari koje svet obasjavaju na ovaj, unutrašnji način.

Kao pesnik ste se menjali, a sa zbirkom Izbrisani tragovi, objavljenoj pre tri godine, najavili ste jednog novog pesnika. Književni kritičari smatraju da ste ostvarili osobene poetske domete u savremenoj srpskoj književnosti. Šta je to što karakteriše Vaš poetski izraz, stil?

- Nisam siguran da mogu na vlastito stvaralaštvo da pogledam tako, sa distance, i imenujem odlike vlastitog izraza i stila. Mogu da kažem jedino šta je to što smatram osnovnom idejom vodiljom mog poetskog stvaranja.

Ta bi se ideja mogla sažeti u jednu rečenicu, koja kaže da je u poeziji, i pored svih sumnji i kolebanja, neophodno imati veru u moć mašte, ljubav prema rečima i osećanje da je poezija uvek okrenuta drugom, da se u njoj uvek čuje poziv na razgovor.

Dobitnik ste najznačajnijih pesničkih nagrada, a nedavno ste postali laureat nagrade „Desanka Maksimović” za 2019. godinu, za ukupan doprinos srpskoj poeziji. Tim povodom Zadužbina „Desanka Maksimović” štampaće Vašu knjigu Zagrljaj u kome nema nikoga. Reč je o zbirci Vaših izabranih pesama. Koje pesme su ušle u ovu knjigu i koliko je sam naslov knjige aktuelan u ovom periodu u kome se preporučuju izolacija, samoća?

- Nisam na to uopšte pomislio, ali ovaj naslov se zaista može doživeti i tako, kao da ima vezu i sa aktuelnim trenutkom. Naslov je zapravo završni stih moje pesme Zagrljaj iz zbirke Živa rešetka i ta pesnička slika govori o stanju u kome nema ni onoga koga bismo zagrlili, ali ni nas samih.

Izbor pesama za ovu knjigu sačinio sam sâm, pesme su poređane hronološki, od prve zbirke Tastatura pa sve do zbirke Izbrisani tragovi. Tragom želje same pesnikinje, Zadužbina „Desanka Maksimović” je ustanovila da za knjigu izabranih pesama izbor iz poezije sačini sam pesnik.

U Televiziju Beograd ste došli kao veoma uspešan i poznat pesnik gde ste uradili ciklus emisija o poeziji pod nazivom Krugovi poezije. Sada na Radio Beogradu vodite autorsku emisiju Moja knjiga. Kako ste povezali medije i književnost, odnosno medije sa svojim poezijom? Da li je to izazov za jednog pesnika?

- Na televiziji mi je bio interesantan odnos reči i slike, u kojem je prednost data vizuelnom momentu. Ciklus emisija Krugovi poezije bio je pokušaj da se o poeziji progovori drugačije, ne samo iz pozicije njenog tumačenja, nego iz ugla ljubavi prema stihovima. Nastojao sam da te emisije budu i vizuelno atraktivne - u čemu mi je svesrdno pomogla rediteljka Katarina Rogić - a da se o poeziji govori svima razumljivim jezikom, i da se čuje što više stihova.

Radio je kao medij bliži poeziji, jer je u potpunosti koncentrisan na jezik, i na zvuk. U njemu postoji nešto od zvukovne magije i jezičkog čaranja, a to takođe postoji i u poeziji. Rad na radiju dragocen mi je zbog toga što tu imam priliku da na poseban način osluškujem jezik.

Na Prvom programu Radio Beograda svakog petka od 23 do 24 časa pripremate emisiju Moja knjiga. Kakav je koncept emisije?

- Emisija Moja knjiga govori o knjigama i čitanju, o književnosti, umetnosti i stvaralaštvu. Sagovornici su ljudi različitih interesovanja, različitih zanimanja i profesija. Svaki sagovornik izdvoji knjigu koju voli, onu koja mu je posebno značajna, i o njoj govori. Pored portreta odabrane knjige, emisija nudi svojevrstan portret samog gosta. U osmišljavanju emisije pošao sam od ideje da o knjigama i književnosti imaju pravo da govore svi, a ne samo stručnjaci. Raduje me da je ova emisija naišla na dobar prijem, i da su slušaoci prepoznali značaj preporuke za čitanje koja se daje iz pozicije čitalačke strasti i ljubavi prema knjizi.

Ustanove kulture ne rade dok traje vanredno stanje, ali su razni kulturni sadržaji dostupni onlajn. Šta preporučujete za gledanje, čitanje i slušanje u periodu izolacije?

- Svako treba da posegne za onim što voli, za onim što mu najviše znači. Meni je bliska ideja o vrednosti ponovnog čitanja neke knjige, pogotovo kad je reč o istinski velikim delima. Ima smisli čitati, ili ponovo čitati, Dantea, Šekspira, Dostojevskog, Kafku, Tolstoja, Andrića, Crnjanskog… Treba u čitalačkim izborima slušati vlastitu intuiciju. A ne treba zaboraviti ono na šta nam je pažnju skrenuo još Montenj, a to je da je u čitanju najvažnija - radost.

Mnogi umetnici smatraju da posle epidemije virusom korone ništa više neće biti isto, da će se svet promeniti. Šta Vi mislite? Koja bi bila Vaša poruka za kraj razgovora?

- Prisetih se sada Kavafijeve pesme koja govori o tome da bogovi znaju budućnost, ljudi ono što se trenutno događa, a mudraci ono što će se upravo dogoditi. Treba da osluškujemo šum nadolazećeg trenutka i, kakve god da se promene dogode u svetu, da ne zaboravimo da je ovo kolektivno iskustvo promenilo i svakog od nas pojedinačno. To je način da steknemo nešto mudrosti, ali i da postanemo bolji ljudi.

A što se poruke za kraj razgovora tiče, naveo bih poslednju rečenicu Blejkovog dela Venčanje neba i pakla koja glasi: „Sveto je sve što živi”. Ne bi trebalo da smetnemo sa uma nikad, a pogotovo ne danas, suočeni sa ovim velikim iskušenjem, da je borba za život i životne vrednosti, i proslavljanje života, ono što nas uistinu čini ljudima.