Kako izgleda pad nacizma očima deteta – kanska premijera novog film Fatiha Akina

Stvaralačka percepcija reditelja Fatiha Akina koji je egzotična nemačko-turska kreativna mešavina oplemenjena je imigrantskim iskustvom i integracijom različitih nacionalnosti u nemačko društvo.

Nakon berlinskog trijumfa 2004. sa filmom Glavom kroz zid, ovaj autor osvaja svetske festivale.

Posle filma Rez gde je pripovedao o uništavanju jermenske zajednice u Osmanskom catstvu u vreme Prvog svetskog rata, opet se vratio istorijskoj drami, ovoga puta smeštenoj na sam kraj Drugog svetskog rata, kada je došlo do sloma nacizma. Kako pomoći svojoj nacistički nastrojenoj majci kada, nakon Hitlerove smrti, pada u postelju i ignoriše plač novorođenčeta i odbija da jede? To je ključno pitanje ovoga filma.

Amrum se bavi odnosom dečaka i njegovih roditelja nacista. Kako ste prišli toj osetljivoj temi, a da niste stvorili saosećanje prema njima?

– Empatija mi nije bila na spisku. Nisam želeo da stvorim empatiju. Ako bi do nje došlo, to bi bila kolateralna šteta. Ali kad imaš tačne, precizne likove, kad kao publika znamo ko su i kako razmišljaju, mislim da se automatski stvaraju neke veze između publike i protagonista u filmu.

To sam tražio. Veze. Možeš ih osuđivati, i treba, ali veza mi treba bez obzira na sve. Veza koja se rađa iz preciznosti i najbolje moguće glume.

Ovaj film ste opisali kao putovanje u vašu nemačku dušu. Šta ste otkrili o sebi i o Nemačkoj?

– Do devedesetih mogli ste biti Nemac samo ako ste nemačke krvi, ako imate nemačku DNK. To je bio jedini način da postanete Nemac. I to se promenilo od devedesetih.

Ali šta to znači da se promenilo? Znači li to: Promenilo se, sad sam Nemac. Kako sam Nemac? Koliko duboko? Šta je to 'duboko'?

I ja u intervjuima kažem da sam Nemac, ali… Da li tako i mislim? Onda sam otkrio nešto što je jednom rekao Gete. Tamo gde je obrazovanje, tamo je otadžbina. Tamo je dom. A ja sam obrazovan u Nemačkoj.

Da li je nedavni uspon desnice u Nemačkoj jedan od razloga što ste snimili ovaj film?

– Snimio zato što moj prijatelj to nije mogao. Ali uvek sam bio svestan da ne govori o prošlosti nego o sadašnjosti. Znam da u Nemačkoj imamo problem. Imamo ga u celom svetu, s ekstremnom desnicom. I ne treba da gledamo u političare, nego u svoje porodice.

Relativno malo filmova bavilo se efektima iznenadnog sloma ideološkog sistema na obične Nemce – sistema koji je mnogima usađivan od rođenja. To je tema kojoj se, na neki način, mora prići iz ugla.  Fatih Akin je pronašao način da ispriča kontroverznu, ali u isto vreme i potresnu priču o odrastanju, smeštenu na nemačko frizijsko ostrvo Amrum 1945.