Film „78 dana“ – odrastanje uz bombardovanje iz vizure video-dnevnika

Emilija Gašić imala je nepunih osam godina 1999. godine za vreme bombardovanja. Kada se seti tih dana, odmah vidi sliku kako se sa sestrom iz Kruševca krije ispod stola kad čuju avion.

Na ideju da snimi film došla je kada je pronašla snimke koje je njena porodica pravila za vreme bombardovanja.

„Imali smo tu kameru Hi-8 se zove ta tehnologija, koja je bila popularna devedesetih. Često sam se vraćala tim snimcima, imali smo desetak kaseta i nikada ih nisam sve pregledala. Za vreme pandemije korone, slučajno sam našla kasetu na kojoj su bila dešavanja za vreme bombardovanja“, priča mlada rediteljka gostujući u Beogradskoj hronici.

Scene kojih se uopšte nije sećala, snimci cele porodice vratili su je u zlokobnu atmosferu uz zvuk aviona.

Krenula je, kako ističe, od ličnih sećanja i osećanja, a onda, tokom pisanja scenarija, napravila je anonimni leksikon koji je podelila preko interneta i ljudi su počeli da joj šalju svoja iskustva za vreme bombardovanja.

Mnoge priče su je dotakle: „Jednu stvar koju ponavljam više puta, je to što je neko napisao da je to bio prvi i poslednji put da je ušao u svaku kuću u komšiluku. To je meni bila vodilja i ta tema zajedništva mi je bila interesantna“.

I film je, poput njenih porodičnih snimaka, sniman Hi-8 kamerom.

„Tome sam se okrenula zato što ne može ništa da nadomesti osećaj kad gledate te snimke. Snimati 4K kamerom pa to posle sređivati, nema razloga. Meni je išlo u korist to što je kamera mala, što je lako prenosiva, što nam nije bila potrebna velika tehnika i rasveta“, objašnjava Gašićeva.

Način snimanja i tehnika „nađeni materijal“ (Found footage) koje je odabrala, kako kaže, pomažu gledaocu da se brže saživi sa likovima. Spajanje tema odrastanja, bombardovanja i načina snimanja činili su joj se kao izazov vredan pažnje.

Svojim radom, Emilija Gašić podseća publiku na nešto što smo imali, ali više nemamo.

„Mislim da ne treba zaboraviti. Svaka zemlja treba da zna svoju istoriju da bi imala i svoju budućnost. Negde u tome leži odgovor. Desilo se baš da je ove godine 25. godišnjica bombardovanja. Nismo planirali da tako bude, namestilo se“, rekla je rediteljka i dodala da je i njen film podsetnik da nigde nikada ne treba da se ponovi ništa slično jer u ovakvim situacijama uvek deca najviše stradaju.