Potreba za šećerom nije zavisnost, mit je da samo preterani unos slatkog izaziva dijabetes

Čini se da nema čoveka koji u toku dana ne pojede keks, kockicu čokolade, možda i koju više, omiljeni kolač. Mnogi vole da se zaslade uz obrazloženje da im je pao šećer. Neko ne računa da je ručao ako se nije zasladio. Godinama, to prelazi u zavisnost od slatkog, ali i ozbiljan problem za zdravlje.

Nasuprot tome, nagli prestanak konzumiranja šećera kod takvih osoba možda da izazove krizu sličnu onoj koju imaju oni koji koriste psihoaktivne supstance, tvrde australijski naučnici koji su nakon istraživanja zaključili da šećer na mozak utiče gotovo isto kao i kokain.

Endokrinolog Nebojša Lalić ističe da iako potreba za slatkišima može da bude izuzetno jaka i da se javi apstinencijalna kriza u slučaju naglog prekida uzimanja slatkih namirnica, to nije zavisnost od šećera.

„U medicini postoje neki kriterijumi kako se manifestuju i šta predstavljaju bolesti zavisnosti. Ovo sa šećerom je u stvari više sklonost koja može da preraste u nepravilnu ishranu. Ona onda može da dovede do gojaznosti i da stvori povoljne uslove za nastanak drugih bolesti, između ostalog, i šećerne bolesti“, objašnjava gost Jutarnjeg programa.

Pitanje da li šećer može da izazove zavisnost došlo je u žižu javnosti nakon što su australijski istraživači ispitivali kako uzimanje šećera deluje na centralni nervni sistem. Pokazalo se da unos šećera, i to u velikim količinama, da može da napravi promene u centralnom nervnom sistemu, ali da su one privremene i trenutne i to u regionu hipotalamusa.

Dr Lalić podseća da se to završava na umerenom nivou i retki su slučajevi baš prave velike želje i vrlo čestog uzimanja šećera – baš šećera, da bi moglo da se kaže da je reč o zavisnosti od supstance.

„Ono što je problem sa bolestima zavisnosti je što one dovode do oštećenja u centralnom nervnom sistemu, na primer, psihoaktivne substance, a takođe dovode do oštećenja i metabolizma na drugim delovima tela, prvenstveno, jetre. Šećer ne dovodi do toga, sam šećer“, objašnjava dr Lalić.

Prema njegovim rečima, šećer je supstanca koja može kod nekih pacijenata da izazove i drastičnije oblike zavisnosti, ali više u nekim dnevnim ritualima – posle jela, u nekom društvu.

Mit je da preveliki unos šećera izaziva dijabetes!

Prekomerna konzumacija izaziva negativne reakcije u organizmu, ali, kako ističe dr Lalić, unos velikih količina šećera, po pravilu, ne izaziva šećernu bolest.

„Preterano uzimanje šećera može da pomogne nastanku šećerne bolesti i sličnih poremećaja, ali samo ako postoji osnova za to – ako postoji u organizmu sklonost i ako postoje druge konfiguracije koje će onda u uslovima povećanog priliva šećera dovesti do pojave šećerne bolesti. Znači, ne može se dobiti šećerna bolest samo prevelikim uzimanjem šećera i ne može se sprečiti šećerna bolest ukidanjem šećera“, objašnjava endokrinolog.

Šta nas vuče ka šećeru?

Kada su u pitanju slatkiši, centar za nagradu koji se nalazi u našem centralnom nervnom sistemu, u regionu hipotalamusa, sličan je onome koji postoji za psihoaktivne supstance.

„Efekat šećera na te strukture nije onakav kao što je na primer efekat droga ili onih supstanci koje mi nazivamo psihoaktivne i koje onda stvaraju zavisnost od koje se treba lečiti. Nagli prekid uzimanja šećera, i to su pokazali ovi australijski radovi na koje se sada ljudi pozivaju jer su se pojavili na društvenim mrežama, može da dovede do nekog ekvivalenta apstinencijalne krize, ali to nije ona kriza kao kad dođe do naglog prekidanja uzimanja droga. Tu postoji razlika u intenzitetu, ali u retkim slučajevima prevelikog unosa šećera treba ga postepeno smanjivati do neke razumne granice“, navodi dr Lalić.

Kada nastupi gojaznost zbog prekomernog unosa ili se javi dijabetes, neophodna je terapija.

Kao centralni faktor dr Lalić izdvaja uvođenje zdrave ishrane koja će uticati na smanjenje količine unetih šećera – šećera samog, ali i koncentrovanih ugljenih hidrata.

Šećer se nalazi u brojnim namirnicama i proizvodima – u kolačima, dezertima, grickalicama koje se uzimaju posle obroka ili između obroka.

„Mi pokušavamo našim pacijentima, u bilo kojoj varijanti ovih oboljenja koja kasnije nastaju, počev od gojaznosti, da savetujemo da ne jedu između obroka ništa, ali da imaju šest malih obroka dnevno i koji onda mogu da se sprovedu pomoću posebnih tabela ishrane koje delimo“, precizirao je dr Lalić i dodao da se potrebna količina šećera odrećuje na osnovu toga da li je osoba gojazna i da li ima šećernu bolest.

Ukoliko je prisutan dijabetes, slatkiši i šećeri nisu dozvoljeni.

„Neću da kažem da su zabranjeni, jer se neće ništa, kod većine njih, desiti ako nekada uzmu jedno parče torte, ali to ne sme biti redovan način ishrane“, poručio je dr Lalić dodajući da bi prevagu trebalo da imaju povrće, prvenstveno lisnato, belo meso i slične namirnice koje nisu bogate ugljenim hidratima.