Kad predrasude utihnu: Svi smo na korak do duševne bolesti, instant rešenja moguća su još samo u filmovima

Od samopovređivanja, depresije, poremećaja ishrane do nasilja nad ženama, trauma, stresa na poslu, psihodelicima, muško-ženskim odnosima… i još o mnogo toga, već pola godine pričaju doktori sa Instituta za mentalno zdravlje preko podkasta Dva i po psihijatra, koji je dostupan na Jutjubu i svim audio-platformama.

„Kroz podkast dajemo mogućnost ljudima da promišljaju i šire perspektivu. Shvatam da živimo brzo, ali instant i jednostavna rešenja su moguća u holivudskim filmovima. To je kao kad biste tražili da vam IT stručnjak u rečenici objasni kako se pravi aplikacija. Morao bi da počne od algoritama“, kaže prof. dr Olivera Vuković, jedna od „dva i po psihijatra“.

Prema rečima doktorke Vuković, brojne su predrasude o profesiji kao što je psihijatrija, načinu njihovog rada, ali i o pacijentima koji boluju od duševne bolesti. 

Hiljade slušalaca i gledalaca epizoda Dva i po psihijatra, ipak, potvrđuju da su ljudi u našoj zemlji svesniji značaja brige o mentalnom zdravlju.

Sa druge strane, da bi pokazali da se mentalnih poremećaja ne treba stideti, doktori u emisijama – međusobno ili uz goste psihologe, farmakologe, socijalne radnike i kolege – ljudski i otvoreno razgovaraju i o sopstvenim slabostima. 

„Pričali smo da smo bili hipohondri na studijama, kao i o tome kada nam anksioznost raste. Svi imaju pravo na krizu, da odlaze psihijatru i imaju tretman. Nije kraj sveta, niti definitivna promena sudbine u najnegativnijem smislu te reči“, tvrdi naša sagovornica.

Stigma i reintegracija

Koliko ste puta čuli da „u Americi svako ima svog psihijatra?“ I u zapadnom svetu, kao i u Srbiji, uprkos kampanjama, nije se mnogo odmaklo u rušenju stigmi vezanih za mentalno zdravlje, potvrđuje u razgovoru za Internet portal RTS-a dr Olivera Vuković, profesorka na beogradskom Medicinskom fakultetu.

Osim etiketa, i kontroverzna organizacija sajentologa otvoreno i agresivno se bori protiv psihijatara.

„Sajentolozi mogu da budu vrlo neprijatni i fizički agresivni. Njihovi sajtovi nas nazivaju najpogrdnijim imenima. Treba se nositi i sa tim“, ističe Vukovićeva, koja se susrela sa njihovim simpatizerima na jednom od kongresa američke psihijatrijske asocijacije.

Profesorka, međutim, pojašnjava da odnos prema osobama sa mentalnim poremećajima nikada nije bio plemenitiji i humaniji nego danas, navodeći kao primer naziv časopisa za psihijatriju u SAD, koji je ranije bio Američki časopis za ludilo (American journal of insanity).

„Pacijentima je pre 150 godina trebalo skinuti okove i izbaviti ih azila, u kojima su bili sa najtežim kriminalcima. Sada je ideja da se ljudi reintegrišu u zajednicu, te da ne budu izopšteni, kao i da imaju pravo na izbor, porodicu i rad“, smatra Vukovićeva.

Podseća da je profesorka Slavka Morić-Petrović 1963. godine otvorila Institut za mentalno zdravlje upravo u centru grada, da bi istakla da su i ljudi sa psihičkim problemima deo zajednice.

„Bila je preteča onoga što danas zovemo terapije u zajednici, koja na Balkanu postaje najrazvijenija. Koncept psihijatara je da takvi ljudi mogu u okviru svojih mogućnosti da biraju život kakav žele“, priča profesorka Vuković.

Hipnoza, meditacija ili psihoterapija

Na pitanje zašto popularni „lajf koučevi“ zamenjuju psihijatre, Vukovićeva ističe da je za duševne bolesti potrebno pre svega bazično znanje iz telesne medicine, jer se često prepliću.

„Pacijent koji je bio jako nervozan, tresle su mu se ruke i znojili dlanovi, došao je u moju ordinaciju. Pitala sam ga da li je proverio hormone štitaste žlezde. Ispostavilo se da su povišeno radili, te da nije reč o anksioznosti. Zamislite da je otišao osobe koji nema medicinsko znanje –  rekla bi mu da misli pozitivno i vežba tehnike relaksacije“, ističe naša sagovornica.

Da bi približila zašto je obolelim pacijentima potrebna stručna pomoć, dr Vuković se priseća da im je čuveni hirurg-onkolog, pokojni profesor Radan Džodić na studijama tokom vežbi pokazao tačku na telu čoveku koja je izgledala kao mrlja od kafe. 

„Pojasnio nam je da je pacijent imao jedan od najozbiljnijih oblika raka kože. Otišao je, ipak, kod travara koji mu je dao melem. Promena na koži je nestala, ali maligni melanom metastazirao je po telu, zbog čega je i preminuo. To slično imate i u psihijatriji“, ukazuje Vukovićeva.

Naglašava da se zdravlje i bolest prepliću, kao i da su sastavni deo života.

„Tako ih treba posmatrati. Jedino na taj način možemo da smanjimo predrasude, te da tražimo rešenje, kao i da se borimo“, zaključuje prof. dr Olivera Vuković, pomoćnica direktora Instituta za mentalno zdravlje.