Kad su deca surova i okrutna – šta to govori o njihovom psihičkom stanju

Gošće RTS Ordinacije bile su prim. dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar i psihoanalitičar iz Instituta za mentalno zdravlje, Ana Najman, specijalista medicinske psihologije, i sudski veštak i doc. dr Vera Despotović, porodični psihoterapeut sa dugogodišnjim iskustvom u radu u Centru za socijalni rad.

Na pitanje o tome - šta surovost deteta govori o njegovom psihičkom zdravlju, dr Aleksić Hil je rekla da „svi mi možemo biti surovi, ali ono što je važno jeste da pomognemo deci i roditeljima, društvu uopšte, da te emocije kanališu.

„Postoji genetska predispozicija, svakako. Ali, pod uticajem sredine može doći do raznih promena u pozitivnom i u negativnom smislu. Prva godina života je prepoznata kao najvažnija u emocionalnom, intelektualnom, kognitivnom smislu. Prekursori socijalnom razvoja su: majčin osmeh, roditeljski osmeh, pogled, nega, način razgovora sa detetom. Imenovanje osećanja, dete ne zna šta oseća", objasnila je dr Aleksić Hil. 

Govoreći o tome - šta se najčešće detektuje kao problem u situacijama kada je dete problematično, dr Despotović kaže da su to najčešće česte promene raspoloženja i promene u ponašanju.

„Nekada roditelji kažu da je dete pokazalo promene u ishrani, da ne želi da jede, da ne spava dobro, da se svađa ili se agresivno ponaša prema braći i sestrama, pad školskog uspeha. Važno je da roditelji detektuju te promene, naročito ako one traju duži vremenski period", dr Vera Despotović.

Dodala je da je ranije bio prisutan autoritarni stil roditeljstva, što, kako je ocenila - nije dobro jer se tako prekida komunikacija između roditelja i deteta.

„Jako je važno da se omogući otvorena komunikacija između roditelja i deteta, da postoji poverenje. To ne znači da deca nemaju svoju odgovornost i da roditelji mogu da ukažu na neprihvatljiva ponašanja.Kako smo počeli da govorimo o dečjim pravima, kao da je to odrasle uplašilo, kao da se gubi roditeljski autoritet. Ne gubi se, na roditeljima je da usmeravaju kako dete treba da se ponaša i koje norme bi deca trebala da prihvataju."- ističe sagovornica RTS Ordinacije.

„Mi poslednju deceniju ili dve živimo u jednoj vrlo agresivnoj klimi, dete kao da gleda tolerantno na nasilje. Roditelji su ti koji treba da postavljaju granice svojoj deci, da obezbede deci jedan siguran okvir, da znaju u kom pravcu treba njihovo ponašanje da ide dalje", zaključila je doc. dr Vera Despotović. 

Specifične situacije i držanje kontrole

Komentarišući pitanje toga, a li dete može da bude toliko inteligentno da uspe da izmanipuliše svojim ponašanjem stručnjaka i da stručnjak stekne pogrešnu sliku o detetu koje je veštačio, specijalista medicinske psihologije i sudski veštak Ana Najman rekla je da je  „situacija psihološkog istraživanja i veštačenja - specifična".

„Ako dete ima racionalnu odluku da prevari, situacija je toliko specifična da ono neće moći da drži kontrolu nad svim elementima koji se pred njim nađu. Tu dođe do iskakanja emocionalnog faktora koji se ne slaže sa intelektualnim i vi kao stručnjak vidite da se nešto u tom mozaiku ne slaže", rekla je Najman.

Krivična dela vezana za maloletnike sve ozbiljnija

Najman je istakla i da su od pre petnaest, dvadeset godina, krivična dela vezana za maloletnike su bila sitne krađe, što se posle izvesnog vremena promenilo: „Sad su to mnogo ozbiljnija krivična dela, u nekim situacijama i surovija".

Doktorka Aleksić Hil je govorila i o tome - gde su granice slobode deteta i kako se ta granica postavlja.

„U nekom ranom uzrastu, kada, na primer, dete hoće nešto da obuče, možemo da mu ponudimo dve stvari koje su prigodne i pitamo ga šta od toga želi da izabere. Kada, na primer, treba da jede, nećemo ga pitati šta hoće da jede. Mi postavljamo okvir, a oni u okviru toga biraju šta mogu da biraju", rekla je dečiji psihijatar dr Olivera Aleksić Hil. 

Govoreći o tome od čega zavisi koliko je dete sposobno da odgovori dobro na neku lošu situaciju, psihoterapeutkinja dr Despoović je izjavila da se na decu reflektuju, između ostalog, i partnerski problemi, razvod i rastanak roditelja...

„Zato je bitno da roditelji osluškuju svoje dete, da ga pitaju šta ono misli, ali da zadrže svoj autoritet i da roditelji budu svesni da su oni glavni usmerivači detetovog ponašanja.", navela je i osvrnula se na prkosno ponašanje dece: „Roditelji se uplaše, na primer, dete počne da plače i roditelj popusti. Dete tokom vremena nauči da će taj način ponašanja uroditi plodom".

Prokomentarisala je i to - šta donosi nasilan način vaspitavanja deteta: „Dete je ovim načinom vaspitavanja naučilo da je to mehanizam koji daje rezultate. I velika je verovatnoća da će on to uraditi prema onima nad kojima on ima moć, to može biti nad manjom sestrom ili u školi".

Nedoslednost u vaspitanju

„Često je problem nedoslednost u roditeljskom disciplinovanju. Dete vidi da ne mora da poštuje i da može da krši te granice i da može da testira. Kada dođe do nagle reakcije to znači da su neke stvari duboko potiskivane. Dete nije imalo sigurnu bazu, to ne moraju da budu roditelji, to može da bude neka tetka, neki brat od strica, ujaka, neko sa kime će dete da razgovara i kaže koje su njegove teškoće. Roditelji moraju da uče dete od malena da kada ima neku teškoću da treba to da kaže, treba o tome da priča", zaključila je porodična psihoterapeutkinja.

Gošća RTS Ordinacije Ana Najman je objasnila i kako sudski veštaci testiraju maloletne delikvente, odnosno kako izgledaju ti testovi.

„Prvenstveno je tu jedan dobar intervju sa detetom, razgovaraćemo od početka o svemu što dete ima u sećanju i što bi želelo da istakne. Vrlo jej bitno šta je dete markiralo iz tog razvojnog perioda i o čemu će najviše da priča. Zatim se primenjuju testovi za ispitivanje intelektualnih sposobnosti, testovi ličnosti. Ako dete počinje testiranje sa idejom da predvidi šta psiholog želi da zaključi, vrlo brzo je to jedna situacija koju ne može da iskontroliše i koja ga ponese. Kada završimo to ispitivanje, obično pričamo vezano za delo koje je učinio ili u kome je bio svedok".

Najman se osvrnula i na veoma važnu problematiku u situaciji kada izostaje kajanje, objašnjavajući koliko je to sporno u kontekstu zdrave ličnosti.

„Vrlo je bitno, može da bude verbalizovano, da dete kaže da mu je žao, ali da ne bude praćeno sa drugim manifestacijama ličnosti, da se oseća potišteno, da se stidi, da sagne glavu. Da kaže samo kajem se, nije dovoljno. Vidimo da verbalni iskaz ne prati emociju..Imamo mlade koji naknadno shvate u šta su ušli i šta su uradili. Naknadno kada se suoče sa elementima toga i posledicama, onda budete prisutni jednom autentičnom kajanju, ali imamo situacije i kada do toga ne dolazi", zaključila je Ana Najman, specijalista medicinske psihologije.