Antioksidansi - pritajeno zlo?

Već neko vreme stručnjaci imaju samo reči hvale za namirnice bogate jedinjenjima koja se nazivaju antioksidansi. Međutim, ispostavilo se da ne znamo dovoljno o antioksidansima i o načinu na koji oni funkcionišu unutar tela i kakve tačno zdravstvene efekte mogu da imaju, piše Biznis insajder.

Antioksidansi zamrzavaju „slobodne radikale“ - molekule koji mogu da naštete ćelijama i u teoriji je ovo dobra stvar. Međutim, studija objavljena u žurnalu Science Translational Medicine sugeriše da to nije cela priča - antioksidansi ipak ne mogu da nas zaštite. Zapravo, u pojedinim slučajevima mogu da nam nanesu zlo.

Istraživači su otkrili da je dodavanje vitamina E u ishranu miševa koji se nalaze u ranim fazama raka pluća „znatno ubrzalo razvoj tumora i smanjilo šanse za preživljavanje“.

„Rast njihovih tumora se ubrzao, postao je znatno agresivniji i doveo do smrti u upola kraćem roku u poređenju sa miševima koji nisu dobili antioksidanse“, navodi se u saopštenju istraživača.

Slično ispitivanje ponovljeno je i sa potpuno drugačijim antioksidansom, što je stručnjake navelo na zaključak da nije samo vitamin E problem, već antioksidansi generalno.

Važno je istaći da istraživanje na miševima nije potpuno isto kao i na ljudima, i ovi rezultati ne mogu biti doslovno primenjeni na ljude. Istraživači su uočili slične rezultate na ljudskim ćelijama raka u laboratoriji, ali one se ponašaju znatno drugačije nego unutar tela.

Ovo nije prva studija koja sugeriše da antioksidansi možda povećavaju, a ne smanjuju rizik od dobijanja raka.

U celini, novija istraživanja sugerišu da su antioksidansi verovatno loši za ljude koji imaju rak ili visok rizik za dobijanje raka.

Autori studije su na miševima pokazali da antioksidansi deaktiviraju protein p53, koji obično štiti ćelije od opasnosti kidanja lanca DNK.

Raskidanje DNK lanca izaziva mutacije zbog kojih ćelije mogu rasti nekontrolisano i početi da se kreću kroz telo, što predstavlja obeležje raka.

Prema rečima autora studije, Pera Lindhala sa Univerziteta u Geteborgu, telo poseduje odbrambeni sistem koji je baziran na proteinu p53 i taj protein može da oseti kada dođe do oštećenja DNK.

A kada oseti oštećeni DNK, on može da zaustavi deobu ćelija ili da čak izazove njihovo samouništenje i samim tim može da spreči rast tumora ili razvoj raka. Međutim, zbog antioksidansa, DNK ćelije je bolje zaštićen i kao rezultat toga, prirodni proces zaštite ćelija nije više pod punom budnošću i postaje lenj, što omogućava množenje ćelija sa kancerogenim mutacijama.

Nije poznato koliko je tačno vitamina E i drugih antioksidantnih materija dato miševima i kako se taj odnos izjednačava sa količinom koju bi konzumirali ljudi.

Bolje razumevanje ovih studija i kako se rezultati mogu preneti na ljude, kao i nivoi antioksidanasa koji mogu postati potencijalno opasni predstavljaju naredne korake istraživača.

Postoji i znatna razlika u ponašanju tela u odnosu na način unosa antioksidantnih materija: u vidu suplemenata ili ishranom - iz svežeg voća i povrća.

Još jedno ograničenje studije, kako napominju autori, jeste to što je ispitivan samo „uticaj antioksidanasa na progresiju tumora, ali ne i njegovo stvaranje ili prevenciju“.

Istraživanjem je takođe obuhvaćen samo rak pluća i tako je ostalo nejasno da li antioksidansi mogu da pomognu ljudima koji nemaju visok rizik za dobijanje raka ili da ih zaštite od drugih vrsta raka.