Pisano ispovedanje greha kao deo svakodnevnog života u Japanu

Dublje uranjanje u život u Japanu donosi susret s mnogim kulturnium formama koje su neprimetne gledano spolja ili tokom putovanja i kraćeg boravka u zemlji.

Jedna od njih je tzv. „refleksivni“ ili „introspektivni“ sastav, široko zastupljen, ali u redovnim uslovima strancima obično nepristupačan pisani žanr u kojem se preispituju sopstvena savest i postupci i putem kojih se na određenu adresu upućuju izvinjenje i obećanje da se isti prekršaj ili nesmotrenost neće ponoviti.

Sam čin preispitivanja sopstvenog razmišljanja i dela verovatno je star koliko i čovečanstvo, a koncept samorefleksije kao filozofskog postupka bio je prisutan još u starogrčkoj misli.

Ni medijum pisane izjave ili ispovedi u kojoj se autor vajka i kaje takođe nije nov, ali dok je on u zapadnim kulturama imao primenu u politici i religiji, u Japanu je prisutan i u školama i preduzećima, što znači da ga tradicionalno upražnjavaju svi slojevi stanovništva, uključujući tu i decu.

Introspektivni sastavi, dakle, u toj dalekoistočnoj zemlji se pišu u firmama, ali i na fakultetima i u školama ako nastavnik to zatraži, i predaju nadređenima i profesorima, odnosno, mentorima. Tipično, njihovi pisci su zaposleni koji su napravili greške u radnom procesu, izazvali manju nezgodu i/ili naneli određenu štetu preduzeću koje ih zapošljava i studenti i đaci koji nisu predali domaći zadatak, koji su varali na ispitu, često kasne ili imaju puno izostanaka. Po pravilu, sastavljaju ih i optuženi za učešće u tuči ili za maltretiranje kolega ili školskih drugova.

Često autori su i lica koja su na neki način prekršila zakon i žele da upute izvinjenje oštećenom ili njegovoj porodici. To se, na primer, naročito odnosi na vozače koji su prouzrokovali manju saobraćajnu nesreću, pijane osobe koje nisu platile taksisti ili tinejdžere koji su izvršili krađu u samoposlugama. Uglavnom se podnose nakon lakših prekršaja i nezgoda gde se ne zahteva zatvorska kazna, mada se javljaju i kao deo odbrane za teže zločine kada se sudu želi staviti na znanje da se optuženi kaje i izdejstvovati blaža kazna.

Introspektivni sastav kao moralni žanr

U samorefleksivnim sastavima, pored žaljenja, obično se navode uzroci i okolnosti koje su dovele do greške ili prestupa, odnosno, objašnjava kako je do njih došlo. Pri tom se očekuje da pokajnik pokaže određeni uvid u svoje karakterne mane, kao što su, recimo, lenjost, nepažljivost ili nedostatak istrajnosti i ličnog integriteta, a u slučaju da je reč o propustu u radnom procesu ili proceduri, i razumevanje u vezi toga šta je trebalo da učini da ne bi došlo do nezgode ili štete koju je izazvao. Drugim rečima, poželjno je izraziti svest o tome do kakvog poremećaja je dovelo sopstveno aberantno, nedolično ponašanje i u čemu se sastoji sopstvena odgovornost.

Naravno, neizostavni deo takve ispovedi je iskreno izvinjenje nadređenom pojedincu i kolektivu u celini. Mnogi Japanci, međutim, ističu da je više od izvinjenja, koje može da se ispiše lako i po automatizmu, važno uneti konkretan način na koji će se ispraviti problematično ponašanje – detaljanim opisom metoda na koji će se otkloniti rizik od ponovne greške se izbegava opasnost da tekst zazvuči kao da je napisan reda radi i obezbeđuje autentičnost. Štaviše, upravo su doprinos poboljšanju ponašanja i unapređenju ličnosti, te sprečavanje budućih problema i incidenata osnovne svrhe introspektivnog sastava. U tom smislu, od esencijalnog značaja je čvrsto obećanje da se isti prestup ili nepažnja više nikad neće ponoviti.

Japanski komentatori, među kojima su mnogi prosvetni radnici i rukovodioci raznih nivoa u preduzećima, takođe naglašavaju da kada oštećena strana ili određeni društveni autoritet prime takav pokajnički dokument to praktično znači prihvatanje izvinjenja, ali da nakon toga grešnika koji ga je podneo očekuje duga borba da povrati izgubljeno poverenje i dokaže da se promenio.

Kuriozitet je da je upravo zasnovano na ovom razmišljanju veliku popularnost i mesto u kolektivnom sećanju Japanaca zauzela serija reklama za energetski napitak sa početka devedesetih godina prošlog veka koja opominje da i majmuni mogu prosto da se zamisle nad sobom nakon što učine nešto loše, ali da je samo čovek taj koji to lično preispitivanje može da iskoriti za promene u životu.

Kultura moraliziranja i samopreispitivanja

U Japanu postoje priručnici koji podučavaju kako dobro napisati formalna pisma i poruke – oni ponekad sadrže i uputstva vezana za sastavljanje učtivog i ubedljivog introspektivnog sastava. Moguće je naći knjige i veb-sajtove koji su isključivo posvećeni tom moralnom žanru. Mada je u prošlosti često bio dug nekoliko strana, on se danas često svodi na samo nekoliko sadržajnih i jasnih rečenica.

Samorefleksivni sastav je deo šireg mozaika didaktičkog propovedanja ili zagovaranja morala u Japanu kakav ne postoji u evropskim državama, a koji obuhvata i predmet „moralno vaspitanje“ u školama i stalna upozorenja na javnim događajima i u prevozu na obzir i razumevanje za druge i na održavanje reda i mira.

Kultura preispitivanja sopstvenih dela i ponašanja, koja ima poreklo u konfučijanskom idealu moralnog usavršavanja i izgradnje karaktera, vidna je i u tzv. „introspektivnim sastancima“, koje Japanci održavaju nakon obavljenog posla ili prezentacije na poslovnoj ili naučnoj konferenciji i na kojima debatuju o tome zašto nije ostvaren postavljeni cilj ili zašto izveštaj koji su podneli nije bio dobro primljen. Ponekad, prosto je reč o tome kako nešto može biti urađeno bolje ili efikasnije.

Korisni instrument vaspitanja?

Mnogim strancima koji su neupućeni ili nenaviknuti na ovaj kulturni fenomen introspektivni sastavi čine se izlišnim opterećenjem i, u najboljem slučaju, delom mreže preteranog moraliziranja i stalnog opominjanja u Japanu koja guši lične slobode i incijativu, a u najgorem, praksom koja je slična komunističkom dekoru kineske Kulturne revolucije – iznuđenim priznanjima i javnom samounižavanju.

I, zaista, introspektivni sastav može biti i instrument zlostavljanja i javnog sramoćenja. Poznati su slučajevi u kojima su nastavnici maltretirali članove školskih kružoka, orkestara ili timova koji su beležili ložije rezultate od druge dece da pišu introspektivne sastave u kojima sebe denunciraju kao bezvredne jedinke.

Jedan ekstreman primer je tragedija iz 2005. godine kada je mašinovođa kompanije „Japanske železnice – Zapadni Japan“, koji je zbog kašnjenja u vožnji i nepreciznog zaustavljanja na stanicama bio više puta kažnjavan i prisiljavan da danima piše desetine pokajničkih traktata, smatra se, posramljen i u strahu od sledeće kazne, u nastojanju da nadoknadi zaostajanje, ušao u oštru krivinu, a da nije smanjio brzinu i tako izazvao katastrofalnu nesreću u gradu Amazakiju u kojoj je život izgubilo 107 ljudi.

Ipak, u zemlji, koja nakon mnogo decenija vesternizacije i dalje zadržava konfučijanske etičke nazore i akcenat na moralnom odgoju, introspektivni sastav, iako u opadanju, opstaje kao koristan instrument vaspitanja koji deluje tako da povisi svest pojedinca o sopstvenom ponašanju i obaveže ga na poboljšanje. On služi i da ponovo uspostavi poljuljane ili pokidane veze sa okolinom, a kada je nešto duži on, praktično, sam po sebi funkcioniše i kao lakša kazna.