Ljudski mozak emituje neobičnu svetlost koju naučnici pokušavaju da „pročitaju"

Sve do 1923. godine, brojne studije su otkrile da ljudi luminesciraju na frekvencijama koje bi bile vidljive da nisu previše slabe i tako beže našim čulima. Nova istraživanja sugerišu da od trenutka začeća svi svetlimo na svoj način. Takođe, moguće je da bi nam detekcija ovih „biofotona“ mogla reći nešto o tome šta se dešava ispod naše kože.

U novoj studiji, tim istraživača predvođen biologom, profesorkom Hejli Kejsi sa Univerziteta Algoma u Kanadi istraživao je izuzetno slab sjaj jednog komada tkiva: mozga koji se nalazi unutar lobanje svakog živog čoveka. Pažljivo su zabeležili slab sjaj ljudskog mozga spolja, spolja, i otkrili da se on menja u skladu sa tim šta mozak radi.

Ovo, kažu oni, nudi uzbudljivu novu mogućnost za procenu zdravlja mozga: tehniku koja još nije razvijena, a koju nazivaju fotoencefalografija.

„Kao prvu demonstraciju koncepta koja dokazuje da ultraslabe emisije fotona iz ljudskog mozga mogu poslužiti kao očitavanja za praćenje funkcionalnih stanja, merili smo i okarakterisali broj fotona iznad glava učesnika dok su se odmarali ili obavljali zadatak slušne percepcije“, pišu naučnici u svom radu.

„Pokazali smo da se signali emisije fotona izvedeni iz mozga mogu razlikovati od merenja pozadinskih fotona. Pored toga, naši rezultati sugerišu da za dati zadatak ta emisija može dostići stabilnu vrednost", dodaje se u studiji.

Fenomen koji se razlikuje od toplotnog zračenja

Sve u Univerzumu sa temperaturom višom od apsolutne nule – uključujući i ljude – emituje vrstu infracrvenog zračenja koja se naziva toplotno zračenje. Međutim, kada govorimo o ultraslabom emitovanju fotona, to je fenomen koji se razlikuje od toplotnog zračenja.

Ultraslaba emisija fotona je u opsezima talasnih dužina od skoro vidljivih do vidljivih, i rezultat su elektrona koji emituju fotone dok gube energiju, što je normalan nusproizvod metabolizma.

Kejsi i njene kolege su smestili svakog od učesnika studije u mračnu sobu. Elektroencefalografska (EEG) kapa je stavljena na glavu učesnika kako bi se pratila njihova moždana aktivnost, a fotomultiplikatorske cevi su postavljene oko njih kako bi se zabeležile sve emisije svetlosti. To su izuzetno osetljive vakuumske cevi koje mogu da detektuju čak i najslabiju svetlost.

Zatim su učesnici snimani u mirovanju i kako obavljaju zadatke zasnovane na zvuku (kako bi mogli da ih rade u mraku).

Rezultati su pokazali ne samo da su EEG stvarne i merljive čak i van glava učesnika – već je postojala i jasna korelacija između izlaza EEG i aktivnosti koju je registrovala EEG kapa.

Budući rad, kažu istraživači, mogao bi da se pozabavi time kako neuroanatomija može uticati na izlaz EEG, kao i kako se različite aktivnosti manifestuju u obrascima EEG, a ne samo dva stanja odmora mozga i moždane aktivnosti.

Takođe nije poznato da li svaka osoba ima „otisak prsta“ odnosno jedinstvenost u ovoj vrsti aktivnosti.

„Trenutne rezultate posmatramo kao dokaz koncepta da se obrasci novoutvrđenih svetlosnih signala izvedenih iz ljudskog mozga mogu razlikovati od signala pozadinskog svetla u zamračenim uslovima uprkos veoma niskom relativnom intenzitetu signala“, pišu istraživači.

Buduće studije bi mogle biti uspešne u korišćenju odabranih filtera i pojačala za prosejavanje i poboljšanje karakteristika ovih signala kako kod zdravih ljudi tako i kod onih koje imaju neko obolenje mozga, što govori o mogućnostima budućih metoda lečenja i terapija.

Rad je objavljen u časopisu Current Biology.