Svedok časti i morala srpskog vojnika – tekeriški peškir od Cera i Kolubare do Solunskog fronta

Moral, hrabrost, kulturna baština, tradicija, poštenje, ponos, porodica, vaspitanje, odanost, duh vojnika, srpskog seljaka i ljudske vrednosti. Sve je stalo u priču o Tekeriškom peškiru – svedoku neprolaznosti, jednom od simbola čuvene Cerske bitke i prve pobede u Velikom ratu. Vodimo vas tragom peškira preko Šapca, Tekeriša, Svilajnca i Sedlara – precima u čast, potomcima za nezaborav.

Ono što zovemo kulturom nije sve što čini vrednost nekog naroda. Prirodna moralna svojstva imaju u procenjivanju te vrednosti u najmanju ruku podjednaku ulogu. Elem, srpski narod ima moralna svojstva koja nadmašuju moralna svojstva mnogih drugih naroda.

Tako je zapisao Arčibald Rajs, nakon golgote Velikog rata koju je prošao sa srpskom vojskom. Od Cera preko Kajmakčalana, iz opanaka uz pušku, nosio se gunj i šajkača, borio se srpski seljak za svoju grudu zemlje i nije ni uz svu muku odvajao, ni od trube, ni od bubnja ni od devojačke spreme. Čuvao da ga zaštiti, sačuvao da osvetla obraz i da vrati tuđe.

Peškir Perside Spajić u stalnoj postavci šabačkog muzeja – svedok vremena, svedok časti i morala srpskog domaćina, vojnika, čoveka.

„Mileta Milutinović je bio borac Drugog prekobrojnog puka iz sela Sedlara kod Svilajnca. U noći između 15. i 16. avgusta, ranjen u obe noge na Ceru, dopuzao je do najbliže kuće u blizini mesta gde je ranjen u potrazi za nekom tkaninom, otvara drveni ormar i prvo što izvlači su dva tkana, vežena peškira. To je u stvari bila devojačka sprema za udaju, sa jedne strane je vez Persa Spajića đevojka, a sa druge Dobro jutro, dobri domaćine, srećan ti praznik. Mileta Milutinović previo je sebi rane, nastavio dalje – Cer, Kolubara, Solunski front. Sve vreme rata te peškire je nosio sa sobom.

Po završetku Prvog svetskog rata kad se vratio iz Soluna uspeo je da sačuva jedan peškir i vrati ga u svoje rodno selo Sedlare. Tu ga je stavio pored svoje krsne slave i eto kako su godine prolazile tako je i njegova želja bila sve veća da ponovo dođe na Cer, da potraži Persu i vrati joj taj peškir. Na Preobraženje, 19. avgusta, dakle nakon 60 godina –1974. godine, Mileta je ponovo došao ovde u Tekeriš na Cer i doneo peškir koji je u svojoj porodičnoj kući čuvao 60 godina“, navodi Jelena Đorđić, vodič u Muzeju Cerske bitke u Tekerišu.

Od dolaska vremešnog ratnika da se pokloni senima nastradalih saboraca i vrati uzeto, u Tekerišu su ostale samo dve fotografije, ali neskriven ponos, čast i nezaboravljena priča potomaka.

„Ovde svuda su se vodile bitke, a ta kuća od mog dede Tihomira je bila ovde odakle je vojnik Mileta uzeo dva peškira iz devojačke spreme od mog dede Tihomira prve žene Perside Spajića. I sećam se dobro kada je došao imao sam sedam godina i pričao je deda sa mnogo emocija kako je to preživeo, kako je bilo da je tu u šumici ležao išao je tu na izvor pio vodu, mojim stričevima je to pričao pošto je deda već bio umro. Bio je mali, nizak deda sa šubarom na glavi, došao je sa unukom, unuk ga je dovezao“, priča Miloš Stevanović iz Tekeriša, unuk Tihomira Stevanovića.

Nije srpski borac sa 74 leta zaboravio ni mesto gde je pod hrastom vidao rane, sećao se svake munje koja mu je osvetlila put. Tragajući po prošlosti i Cerskim padinama oplakao je i tužnu sudbinu Perse koja je umrla u 23, tri godine po završetku Velikog rata. Njena ćerka u obližnjem selu Trbosilje za uzetu majčinu spremu nije znala.

„Mileta je dolazio, bila je proslava u Tekerišu i on se raspitivô ima li Persa koga od poroda, rekli su da ima ćerku i on je došo ovde našoj kući, majka je bila živa. Doneo je peškir. Peškir je bio tako očuvan, ispeglan i on je doneo i zahvaljuje se majci, sećam se dobro. Deda je bio izdržan dobro, ne znam koliko je godina imao. Bilo mi je drago kad sam video ručni rad moje babe, kad sam video onaj peškir i ja, otac i majka, nismo verovali da je to to“, naglasio je Miloš Petković iz Trbosilja, unuk Perse Spajić, i dodao da bi to neko drugi sigurno bacio, ali ne i Mileta.

Iz kuće Persine ćerke, peškir je godinu dana čuvan u seoskoj mesnoj kancelariji, a kako u Tekerišu pored spomenika nije bilo muzejske postavke, za buduća vremena, 1975. godine, prenet je u muzej u Šapcu. Od stalne postavke do replika priču od 2012. prenose članice Udruženja ivalida rada u Šapcu. U njihovoj radionici „Stari zanati“ tkalo se i vezlo kao i u Persino doba.

Replike Tekeriškog peškira stigle do Francuske i Japana

Predsednica Udruženja Miroslava Savković ističe da je priča o Persinom peškiru zaintrigirala članice i da su želele da on bude nastavak života na neki način i Spajića đevojke i Milete Milutinovića, svih njihovih potomaka, Cera, Tekeriša i neprolazne vrednosti.

„Svaki bod, osnov, potka, boja, sve pogreške na ovim Dobro jutro, dobri domaćine onako kako je na originalu tako je na replikama. Ovo je bio veliki izazov, dva i po do tri peškira je mogla da uradi tkalja za mesec dana, znači toliko je on težak, jer su tu tri vrste tkanja, jedna je 'platno tkanje', jedna je 'partašica klečanje' i 'tkanje preko daske'. Ništa ovde nije mašinom urađeno, čak i ovi porupčići i ivica ručno je urađeno. Ovaj peškir zaista je svedok neprolaznosti, zaštićen je geografskom oznakom porekla, nalazi se na međunarodnoj listi kulturne nematerijalne baštine i planiran za protokolarne poklone. Ovo je nešto što je moral, ovo je nešto što čini Srbina“, objašnjava Miroslava Savković.

Urađen da bude trajna vrednost u porodici, Tekeriški peškir postao je trajna vrednost u Srbiji, svedok nasleđa, poštenja, časti i morala. Do muzeja na Ceru repliku su 2019. doneli učesnici Cerskog marša, pešačeći od Šapca u čast predaka 37 kilometara do spomen-kompleksa u Tekerišu. Poklonjena je i bivšem ambasadoru Japana, unuki Franše Deperea, biblioteci u Svilajncu.

Peškir čuvan kao relikvija 

Hrabrost i šezdeset godina čuvana relikvija nije zaboravljena ni u zavičaju Milete Milutinovića. U rodnom Sedlaru ulica nosi njegovo ime, a potomci odlučnog solunca, dobro pamte i Miletine godine u ratu, zarobljeništvu, rad na njivi, životne savete i peškir koji se čuvao kao relikvija. Jedina neostvarena želja cerskog ratnika koji je umro 1981. u 91 godini, bila je da u rodnom selu ugosti Persine potomke.

„Ja se sećam deda Milete, mog deke, ja sam ga tako zvala. On je sve ispričao kako je bilo na Ceru, kako je prošao, kako je taj peškir doneo kući, kako je baka, njegova žena oprala, ispeglala, ostavila u novine, sačuvala ga i on bi toliko ko god bi došao kući, on je o peškiru pričao i pokazivao ga. I on i baka iznesu peškir iz tog sanduka i pokažu kakav je to peškir. On je sa radošću uvek voleo da ga stavi i na krevet i da gleda kakav je peškir. A kad je vratio peškir mnogo lakše mu je bilo, laknulo mu je bilo. Jeste s jedne strane voleo da ga čuva, ali nešto ga je pratilo da odnese peškir da ga da u muzej i da tamo nađe porodicu njihovu. Mnogo sam ponosna, on je bio blag čovek mirne naravi, ne znam reč lošu o njemu i celo selo zna njega“, priča unuka Milete Milutinovića, Bosiljka Radosavljević iz Sedlara.

Novi peškir nastavlja priču o ratniku i devojačkoj spremi

Miletina praunuka Ankica Radosavljević iz Sedlara kaže da je peškir bio kao amajlija: „Čuvao se kao najveća dragocenost, mi deca nismo imali pristup. Videla sam ga možda dva puta, ne više. Uz dedu koji je bio ponosan na taj peškir isto je bila ponosna njegova supruga čuvala ga je, vetrila, održavala najbolje moguće. Deda je bio pošten čovek i savest ga je grizla ako peškir ne bude vratio“.

„Ovo je deda Mileta, ja sam njegova čukunuka. Normalno da znam svaki detalj te priče, zato što su mi moji govorili, moja baka, deka, prababa i najvažnije nešto što je on pričao, a to je da budeš pošten i da budeš vredan. Jednog dana bih volela da posetim Cer, da vidim gde se on to borio i na kraju da vidim taj eksponat u muzeju“, rekla je Bojana Vakulović iz Svilajnca, čukununuka Milete Milutinovića.

Priča započeta 1914. godine sa vrednim rukama u to vreme pismene i učene Perse Spajić i odvažnog poštenog srpskog vojnika nastaviće svoju nit. Šezdeset godina Mileta je sa porodicom čuvao peškir, a posle pola veka potomcima je darodavnost uzvraćena – za nezaborav, zahvalnost i u amanet. 

Uz jake emocije i reči zahvalnosti, kažu da je peškir sačuvao njihovog Miletu, da će od sada replika biti njihova amajlija i da će je prenositi sa kolena na koleno.

„Velika je uspomena i još i veća ima da bude“, naglašava Bosiljka Radosavljević i dodaje da će repliku peškira čuvati isto kao i njena baka, „Koliko je godina ona mogla da čuva mogu i ja isto, posle nek nastave moji“.

Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih. Sačinjen je od komadića koje odaje vaša duša.

Tako je pisao Arčibald Rajs u knjizi Čujte, Srbi.