Sto godina od osvajanja Južnog pola

Ispisujući legendarnu stranicu u istoriji Južnog pola, norveški istraživač Roald Amundsen, 14. decembra pre tačno sto godina, postavio je norvešku zastavicu na Južni pol, prestigavši u neverovatnoj trci britanskog kolegu Roberta Falkona Skota.

Samo par godina uoči izbijanja Prvog svetskog rata i u atmosferi rastućih nacionalističkih težnji, Amundsen uspeva 14. decembra 1911. da, zajedno sa četvoricom kolega iz svoje ekipe, zabode norvešku zastavu na najjužnijoj tački planete.

Njegova pobeda nad britanskim pomorskim oficirom doživljava se kao pobeda pragmatičnog i lukavog Skandinavca nad hrabrim ali pomalo ograničenim britanskim džentlmenom. Svaki od njih je sanjao da osvoji „svoj pol": Norvežanin je priželjkivao Severni pol, dok su oči Britanca bile uprte ka Južnom.

„Ne poznajem čoveka koji se našao na tako dijametralno suprotnom mestu od onoga koji je sanjao, kao što sam bio ja u tom trenutku", napisao je kasnije Amundsen opisujući svoju ekspediciju.

Ne želim biti drugi 

Sticaj okolnosti ga je ustvari odveo na Južni pol. Usred priprema i organizovanja ekspedicije na Severni pol, saznaje da se Amerikanci Frederik Kuk i Robert Piri već hvale da su osvojili taj pol. Iako su njihove priče pune kontroverzi, Amundsenu je to dovoljno da odustane od putovanja.

U avgustu 1910. on na brodu „Fram" kreće u tajnosti ka Južnom polu, znajući da se za istu ekspediciju sprema i njegov britanski kolega Robert Skot. Tek u oktobru mu šalje telegram: „Informisao bih vas da je 'Fram' krenuo ka Antarktiku. Amundsen". I tako je počela trka...

Obe ekspedicije stižu na antarktički kontinent u januaru. Prvi meseci su posvećeni testiranju i istraživanju. Nakon zime, potpunog mraka i ledenih temperatura, Amundsen, čiji se logor nalazi bliže polu, kreće u osvajanje.

Jedna od prednosti norveškog istraživača bilo je i dobro poznavanje života Eskima i iskustva koja je stekao upoznajući njihov život tokom ekspedicije na Severni pol 1903. godine, kada je nameravao da prođe Severozapadnim prolazom između Atlantika i Tihog okeana.

To putovanje je trajalo dve godine, a Amundsen i njegova ekipa su proučavali tehniku preživljavanja u polarnim oblastima studirajući domoroce i njihov način ishrane, putovanja po ledu i snegu kao i odeću koju su nosili.

Preteški i prespori 

I dok su Norvežani metodično olakšavali prtljag na sankama kako bi im psi bili što izdržljiviji, a imali su i veće iskustvo u održavanju skija, Britanci su na Južni pol stigli sa suviše „teškom artiljerijom". Osim pasa, imali su i motorizovane sanke, ali su se one vrlo brzo pokvarile, zatim male ponije, koji, potpuno neadaptirani na klimu, takođe, nisu dugo izdržali.

Skotova ekspedicija sporo nareduje, a u nedostatku adekvatne vuče, sami članovi ekipe su primorani da vuku tešku opremu i namirnice u krajnje lošim vremenskim uslovima.

Nadomak cilja, 16. januara 1912, Britance dočekuje neprijatno iznenađenje - u snegu otkrivaju tragove saonica i shvataju da ih je Amundsen pretekao. Dan kasnije, odnosno mesec dana nakon suparničke ekipe, otkrivaju šator na kojem se vijori norveška zastava.

„Bože, kako je grozno ovo mesto!", napisao je Britanac u svojim memoarima.

Na povratku, izmorenog Skota dočekuju još gore vremenske prilike sa temperaturama koje idu i do minus 42 stepena. Polako gubi jednog po jednog člana ekipe, da bi na kraju sa trojicom preostalih ljudi ostao zarobljen u šatoru, okružen jakim vetrom i snežnim nanosima. Svoje poslednje beleške u dnevnik zapisao je 29. marta.

Amundsen je tri sedmice ranije objavio svetu svoj uspeh, a za Norvežane koji su tek koju godinu ranije stekli nezavisnost od Švedske, on postaje nacionalni heroj.

Poginuo je 1928. tokom akcije spasavanja italijanskog istraživača Umberta Nobila, koji je krenuo u istraživanje Severnog pola - Arktika.