Разуздане метрополе

Песник Томас Греј није измислио реч "разуздан", али је у својој "Елегији написаној на сеоском гробљу" сковао фразу коју сви знамо - "далеко од разуздане гомиле". Нешто више од једног века касније, један други Томас је употребио ову фразу за наслов свог првог хит романа.

Томас Харди је познатији због свог писања о селу него о граду, међутим, он је половину свог живота провео у Лондону и знао све о његовим "разузданим" ефектима. У свом дневнику је писао: "као акробата који изводи серију скокова са трапеза на трапез, све и да сте на тачним местима у прецизним тренуцима, да све клизи као да плови; ви нећете стићи на време." Наставио је да мрмља: "Лондон. Четири милиона усамљених нада."

Неколико година касније, 1903., немачки социолог Георг Зимел приметио је нешто слично у свом класичном есеју "Метрополе и духовни живот". Било шта што је мање од "најегзактније прецизности у обећањима и остварењима" читав систем гура у хаос. Шта би се десило када би сви сатови у Берлину одједном почели да касне? Била би то катастрофа за све оне који праве паре, продавце, трговце и добављаче. А шта би се десило кад би ваш сат почео да касни? Настао би ужас да нешто пропуштате, а посебно да вам се то дешава због тога што касните.

Ово осећање сталне хитности један је од "разузданих" ефеката града, од времена Шекспира до наших дана. Модерни градови су настајали око 1600. године, када су сатови постали суштинска помоћ да би људи одржали обећања у љубави или у новцу, били на тачним местима и у прецизним тренуцима. Бити на погрешном месту у погрешно време, наћи погрешну особу која тамо чека, може да одведе у лудило.

Али, како можете бити сигурни да сте баш ви та права или погрешна особа? У томе и леже слатки снови или ноћне море које порађа град. За разлику од села или вароши, град је скуп странаца – не само неколицине већ мноштва – читав океан у коме је појединац само једна кап.

Да бисте знали ко сте, требало би да вас препознају други. Помислили бисте да је, због тога, једна од добрих ствари коју имате ваша породица. Али, град разбија породице, он баца странце на улице и тргове, као што их затвара у њихове собе, удаљавајући их од пријатеља и родбине, остављајући их у очајничкој потреби за новим љубавима.

"Разуздан" је једна од речи коју употребљавамо за људе који нису само мало чудни, већ су отишли "изван пута". Они су прешли границе нормалности, здравља, разума, укратко –разликују се од особа попут нас. Ову реч радије дајемо другима, али понекад је задржавамо за себе, као нешто чиме се поносимо, на пример кад признајемо да смо "луди од љубави".

"Лудило" даје нијансе и другим речима које су јој блиске. Ми волимо да кажемо да смо ван себе од радости, као што смо и ван себе од беса. Када Шекспиров Тезеј у "Сну летње ноћи" повезује песнике, љубавнике и лудаке, он им даје ненамеран комплимент. Град је место у коме се све то изузетно појачава и шири - обичаји, стилови, искуства – место максималне стимулације, место где се у карневалско време колектив разузда. А може да пређе и у насилну побуну.

Није чудо да град инспирише такве страхове и жеље. Они су често утеловљени на фестивалима где је нормалност потпуно изокренута. У античком Риму су то биле Сатурналије и Баханалије, пре тога, у Атини, дионизијске свечаности.

Једна од највећих грчких трагедија истражује двоструки аспект дионизијских ослобађања. Еурипид нам показује Дионизија који се појављује у граду Теби да би казнио њене становнике зато што га не поштују. Овај путујући бог долази са магичног Истока кући доносећи благослов и казну, снагу плодности и насиље за своју породицу и град. Тело Пентеја, градског владара, дословно черече на комаде. Бог је његов рођак, његова крв, али Пентеј није препознао узајамно сродство.

Ако град не може да затвори облике лудила напољу, он покушава да то учини унутра, као што је то чинио Пентеј који је затворио бога Диониса у затвор. Мишел Фуко нас у "Историји лудила у доба класицизма" упућује на обичај да се у 18. веку наплаћивао приступ азилима у којима су држани ментално оболели. Гледаоци би се смејали несрећницима који су чувани у овим установама. Ово је облик забаве коју су савремене телевизије ингениозно пригрлиле и реплицирале у формату "Велики брат" и ријалити програмима.

Са одређене безбедне дистанце, на крају крајева, и срамота може бити "забава". Али, како се носити са таквом срамотом у свету у коме лудило не може бити ограничено и чувано, у свету експлозије нових градова? То је постало предмет великих романа Балзака, Дикенса и Достојевског.

Истовремено, то је и било златно доба "двојника", као у великој причи истог назива Ф. М. Достојевког (поднаслов "Поема о Петрограду") , у Едгар Алан Поовом "Вилијаму Вилсону", у Стивенсоновом "Џекилу и Хајду". Гољаткин, лик из романа Достојевског, види град који је испуњен стотинама његових реплика.

Личност из кратке приче Натанијела Хоторна "Вејкфилд", чини нешто супротно. Он без видљивог разлога, једног дана напушта своју жену и одлази да тајно живи у суседној улици. Десет година пролази и он на улици набаса на своју жену, али га она не препознаје. Пролази двадесет година и једне ветровите јесење ноћи Вејкфилд стоји покисао пред својом старом кућом и одлучује да се врати. Али чему? Излазећи изван система за тренутак, човек покреће ризик да изгуби своје место заувек и открије, као Вејкфилд, да је постао изгнаник Свемира.

Црњански је наслућивао да велики градови не служи за побољшање квалитета живота већине становника, већ само мањина. Тачност и прецизност коју захтевају метрополе за њега, као и за Хардија, ђаволски је посао, довољан да човека гура у лудило са потребом за љубављу која једина може да пружи оздрављење.

број коментара 0 пошаљи коментар