Година Трампа – шест промена које нисмо очекивали

Трансакциона дипломатија уместо (квази)идеолошких савеза

У претходних годину дана другог мандата Доналда Трампа, традиционална западна дипломатија заснована на вишедеценијским пактовима и прокламованим вредностима замењена је "трансакционим" моделом, у којем је сваки савез подложан ревизији.

За Вашингтон више не постоје трајни партнери, већ само тренутни договори и нагодбе, где се лојалност мери искључиво кроз допринос америчкој економији.

Европску унију је третирао првенствено као трговинског ривала, условљавајући безбедносне гаранције НАТО-а моменталним повећањем војних буџета европских чланица и куповином америчког наоружања, а сада чак и територијалним уступцима.

Претензије према Гренланду, данској аутономној територији коју Трамп жели да припоји не искључујући ни употребу војне силе – довеле су трансатлантске односе до усијања, постављајући чак и питање опстанка НАТО-а.

Иако је током кампање бомбастично најављивао да ће сукоб у Украјини завршити за "24 сата" по преузимању дужности, Трамп није имао успеха, па је уместо мира, драстично смањио војну помоћ Кијеву.

Са друге стране, Трамп је обновио односе са Русијом. Са Владимиром Путином састао се на Аљасци – на домаћем терену, али симболички важном и за Русију.

Дипломатска битка је сада у пуном јеку, а преговори о предлогу мировног споразума воде се између Кијева и Вашингтона, на основу нацрта који је предложио амерички председник.

На Блиском истоку, Трамп је успео да наметне свој ревидирани мировни план, чиме је заустављен рат у Појасу Газе.

Без обзира на мировне иницијативе, Трамп није добио силно очекивану Нобелову награду за мир, што га, наравно, није спречило да добије "резервну", и то Фифину.

Да Нобела неће лако заборавити, доказао је недавно, када му је добитница уступила награду, коју је и раније посветила њему. Додатно, у писму норвешком премијеру Јонасу Гару Стореу поручио је да више не осећа обавезу да размишља искључиво о миру, пошто је, како тврди, Норвешка одлучила да му не додели Нобелову награду. 

Pin point операције уместо "бескрајних ратова"

На војном плану, амерички лидер који важи за "председника који није започео ниједан рат" наредио је нападе у неколико земаља, али је, ипак, барем за сада напустио концепт дуготрајних интервенција.

Уместо слања трупа у "бескрајне ратове", Вашингтон се фокусирао на високопрецизне, тзв pin point операције, са јасно дефинисаним циљевима.

Током 12 дана међусобног ракетирања између Ирана и Израела, Трамп је у јуну наредио серију ваздушних удара на Исламску републику, поручујући да неће дозволити Техерану да доврши развој нуклеарног оружја.

Та војна интервенција, иако ограничена на ваздушне нападе без уласка копнених трупа, додатно је дестабилизовала иранску власт и пружила снажан ветар у леђа новом таласу масовних протеста широм Ирана.

Трампова администрација је грађанске немире отворено подржала, претећи новом војном интервенцијом, док се носач авиона "Абрахам Линколн" приближава зони из које може да гађа мете у Ирану.

На Трамповом нишану нашли су се и мете у Сирији, Ираку, јеменски Хути, јединице ИСИС-а у Нигерији, и на крају, Венецуела, када је у муњевитoј интервенцији америчких специјалаца ухапшен председник Николас Мадуро, у Каракасу. 

После напада на Венецуелу, дугу листу војних интервенција САД у Латинској Америци, Трамп је допунио отвореним претњама низу земаља у америчком "блиском иностранству" – Куби, Мексику, Колумбији.

Свој други мандат, Трамп је почео је потезима у духу Монроове доктрине (Панамски канал, Гренланд...), а првих годину дана од ступања на дужност завршио је њеним отвореним декларисањем као начела америчке политике, али ребрендираном у – "Донроову" доктрину.

Царина као "најлепша реч у речнику"

Радикалним заокретом од слободне трговине ка агресивном протекционизму, увођењем свеобухватних царина и савезницима и противницима, Трамп је економску политику претворио у главно оружје.

Подизање високог зида царинских баријера, оцењено је као крај ере неолибералне глобализације и Вашингтонског консензуса, који је у међународној економији доминирао од краја Другог светског рата.

"Царина је најлепша реч у речнику", рекао је Трамп више пута, држећи се преговарачке тактике шокантних најава царина и од 100 одсто, које су изазвале драматичне реакције у јавности.

Својеврсни максималистички блеф користио је више пута као полугу за изнуђивање уступака, да би на крају пристао на знатно ниже, али и даље историјски високе царинске стопе, приказујући себе као великог преговарача који је извукао максимум из трговинског рата који је сâм започео.

Поларизација без преседана – миграције, "дубока држава" и културни рат

Убрзо по ступању на дужност, почео је најављени обрачун са федералном бирократијом, кроз партнерство са милијардером Илоном Маском у оквиру Одељење за ефикасност владе и управе (DOGE).

Истовремено, Трамп је донео преокрет у "културном рату" спровођењем конзервативне агенде.

Оштром политиком према миграцијама и покретањем масовних депортација, питање безбедности граница постало је централно, праћено милитаризацијом полиције са последицама које нису ограничене на питање илегалним миграција.

Одмах по ступању на дужност, проглашено је ванредно стање на граници са Мексиком, ради коришћења војних ресурса за депортације.

Поларизација друштва је појачана и манифестује се као сукоб два потпуно непомирљива погледа на америчку будућност.

Техно-национализам – трка за дигиталну супериорност

За разлику од првог мандата, Трамп је сада технологију поставио у центар своје политике, тежећи ка апсолутној америчкој доминацији у области вештачке интелигенције и криптовалута.

Кроз стратешку подршку домаћим техно-гигантима и дерегулацију, настоји да осигура да Америка, а не Кина, задржи превласт у дигиталној револуцији.

Трка за ретким сировинама, неопходним за прозводњу најсавеменијих уређаја, постала је кључни део концепта националне безбедности. 

Култ личности у дигиталном формату

Трамп је у протеклој години, користећи директне дигиталне канале, занемарио традиционалну улогу медија.

Већина кључних одлука, од мировних преговора до економских одлука, прво је саопштена на друштвеним мрежама, остављајући мејнстрим медије у улози посматрача, што је Трампу омогућило да постане истакнутији од саме институције коју представља.

Администрација је, како изгледа, у 2025. години почела да функционише више као корпорација под брендом "Трамп" него као традиционални државни апарат.