Свет између затишја и нових притисака – шта следи после кризних таласа

Последњи талас протеста у Ирану почео је крајем прошле године, када су трговци на техеранском базару, суочени са тешком економском ситуацијом, изашли на улице. У исто време, из Вашингтона су стизале оштре поруке, а тензије су додатно појачане претњама тадашњег америчког председника Доналда Трампа у присуству израелског премијера.

Затишје у Ирану, али без решења кризе

Момир Турудић, уредник РТС-овог портала Око, оцењује да се Иран налази у низу цикличних криза које постају све чешће и интензивније. Сматра да протести подсећају на "ерупције вулкана“, при чему сваки нови талас прати све снажнији спољни притисак, пре свега Израела и Сједињених Америчких Држава. Како наводи, ни прошлогодишње бомбардовање, као ни актуелни протести, нису довели до решавања суштинских проблема.

Објашњавајући зашто су се протести стишали, Турудић указује на комбинацију фактора – од жестоког одговора власти до чињенице да сваки протест има свој успон и пад.

Подсећа и на мање запажене последице кризе, попут масовног протеривања авганистанских избеглица после прошлогодишњих напада, што види као симптом дубоке друштвене нестабилности.

Америчка стратегија, Израел и регионални интереси

Истраживач студија безбедности Никола Вујиновић сматра да је тренутно затишје у Ирану "само једна фаза у дуготрајној борби за наслеђе Исламске револуције". Указује на то да и иранско руководство признаје да су економски разлози протеста оправдани, пре свега због последица међународних санкција.

Када је реч о односу САД и Ирана, Вујиновић истиче да су, после периода оштре реторике, тензије последњих дана спласнуле. Наводи да постоји комуникација између Вашингтона и Техерана, што је довело до међусобних уступака. За разлику од ранијих криза, Израел овога пута није инсистирао на ескалацији, што Вујиновић повезује са унутарполитичким околностима у Израелу и ширим регионалним интересима, укључујући ситуацију у Либану и односе са шиитским милицијама.

Промене у Ирану могуће само изнутра

Говорећи о позивима иранске опозиције из дијаспоре и Резе Пахлавија на смену режима уз спољну интервенцију, Турудић оцењује да такве иницијативе немају упориште у стварности Ирана. Према његовим речима, свако наметнуто решење споља водило би у хаос и потенцијални распад земље.

Као реалнији пут, Турудић види постепене промене изнутра, кроз умерене и реформске струје унутар система.

Подсећа на период некадашег председника Мохамада Хатамија и истиче да и данас постоје снаге које би могле да воде Иран ка умеренијој политици, али да су њихове могућности све уже под снажним спољним и унутрашњим притисцима.

Гренланд – симбол и полуга притиска

Тензије око Гренланда Вујиновић смешта у шири контекст глобалних геополитичких померања. Истиче да Трамп своје захтеве правда националном безбедношћу САД и значајем Арктика за будуће економске и логистичке токове. Иако Вашингтон већ има снажан утицај на Гренланду, Вујиновић сматра да је америчком председнику важан и симболички аспект – формално територијално присуство.

Турудић оцењује да Европа нема ефикасне механизме да се супротстави америчком притиску, те да ће САД настојати да остваре своје интересе, мада не војним путем. Додаје да се поједностављена реторика о "руској или кинеској претњи“ користи и за унутрашњу америчку публику и као средство притиска на Европу.

Ближи ли се крај рата у Украјини?

Осврћући се на Украјину, Вујиновић каже да је кључ решења у рукама САД, јер без њихове подршке Кијев не би могао да настави рат. Он сматра да ће Украјина на крају бити приморана да прихвати решење, било за преговарачким столом или на терену.

Момир Турудић оцењује да је крај рата вероватно ближи него пре годину дана, али да је тешко проценити колико. Као кључне факторе наводи исцрпљеност Украјине – од енергетских проблема до људских губитака – и закључује да без америчке помоћи Кијев не може дугорочно да издржи, без обзира на политичке поруке које стижу из Европе.

Цело гостовање Момира Турудића и Николе Вујиновића можете погледати у видео-запису на почетку текста