Како агресивна економска политика Вашингтона према Кини шкоди америчком народу

Бол и неизвеност проузроковани економским ратом с Кином, који је покренула прва Трампова влада, продубила Бајденова администрација и заоштрио други Трампов кабинет полако се претачу у очај у Сједињеним Државама.

Тамо је почела жетва соје, која ће, очекује се, дати одличне резултате. Проблем је, међутим, то што Пекинг, највећи купац те житарице у САД, због трвења са Трамповом владом, изазваног претњама у вези увођења астрономских царина на кинеску робу, није положио ни једну једину наруџбину за те приносе.

НР Кина је у 2018. купила читаву трећину соје произведене у САД, а у 2023. једну четвртину (што је тада представљало половину америчког извоза соје).

Тај пад био је одговор Пекинга на разне врсте економских санкција које му је Вашингтон уводио: царине, ограничења извоза америчких патената и компоненти и на кинеских инвестиција у САД.

Сада се, међутим, и резултат из 2023. чини као далеки сан.

Незаменљива Кина

У 2024. години САД су од извоза соје у Кину приходовале близу 13 милијарди долара - више од 50 посто извезене соје отишао је у руке кинеских купаца.

И док се сада Кинези за увоз соје поново окрећу БРИКС партнеру Бразилу, Американци немају куда, јер Кина поседује адуте које ниједна друга држава света нема - велику потражњу и велику количину америчких долара које може да искористи за њен откуп, односно, способност да на дужи рок константно купује америчке пољопривредне производе.

Амерички фармери и удружења која их окупљају, наравно, усмерили су поглед на друге делове света - на афрички континент, на земље попут Индије, Бангладеша и Филипина, које су многољудне и склоне конзумирању већих количина соје. Афричке државе, међутим, просто су сувише сиромашне да би се упустиле у значајнији увоз америчке соје, док земље попут Бангладеша и Филипина, па и Индије немају довољне резерве у страној валути да би исту трошиле на ту житарицу - оне своје доларе чувају за увоз енергената, машина и, ако је потребно, есенцијалних прехрамбених артикала попут пиринча.

Илустрације ради Кина је у 2024. години купила 22 милиона тона америчке соје, а Индија само 3,7 милиона. Поврх тога, Трампов режим је својим притисцима и увођењем тарифа од чак 50 посто на више од половине индијске робе која се извози у САД успео и да Њу Делхи удаљи од себе и гурне га дубље у загрљај чланица БРИКС-а, Русије и Кине.

Отуд, по обиму и трајању поруџби нико не може да америчким пољопривредницима надокнади губитак настао повлачењем Кине. Они, на крају крајева, немају ни довољно времена да траже више других купаца, јер соја у њиховим амбарима не може дуго да потраје.

Аларм на средњем западу

Зато је крајем прошлог месеца Амерички савет за извоз соје у Вашингтону организовао конференцију, чијем раду је присуствовао и кинески амбасадор у САД Сје Фенг. На њој, како извештавају источноазијски медији, амерички извозници су буквално преклињали кинеску страну да настави увоз њиховог производа. Они су и од своје владе тражили брзу промену курса, јер је, како каже шеф тог савета Џим Сатер, "враћање на ситуацију где америчка индустрија, пољопривредници и извозници соје могу да извозе, а кинески купци да купују од САД оно што сви желе".

Председник Америчког удружења произвођача соје, који су углавном из држава средњег запада попут Индијане, Кентакија или Ајове, Кејлеб Регленд упозорио је да "цене соје падају, да су трошкови производње високи, а да су амерички фармери изгубили највеће извозно тржиште".

Он је истакао да је због рата царинама између Вашингтона и Пекинга, бразилска соја за око 20 посто јефтинија од америчке и да због отсуства кинеских поруџбина предстоје велики финансијски губици. У интервјуу Си-Ен-Ену он је рекао: "Очајнички нам је потребна брза корекција у односима са Кином, нашом највећом извозном муштеријом".

Кина, наиме, спроводи царине од 23 одсто на увоз америчке соје, а сада, када је у току непредвидива игра мачке и миша око нових Трампових царина, америчка соја је за кинеске увознике практично, метафорички речено, радиоактивна.

Непоправљива штета?

Кина је у 2024. години чак 71 посто својих потреба за сојом намирила из Бразила, купивши преко 74 милиона тона те културе, која се углавном користи за исхрану стоке, али и за за прављење тофуа и сојиног млека.

Несумњиво, тај удео јужноамеричке државе ће сада додатно порасти - њена предност у односу на САД је не само то што није оптерећена високим царинама, већ и то што се део плаћања врши у кинеској валути. Такође, кинески увозници са бразилским снабдевачима имају дугорочне уговоре, што даље отежава позицију америчких произвођача у њиховом настојању да поврате изгубљени тржишни колач.

Они чак страхују да ће кинески увозници убудуће можда долазити на преговоре у САД и куповати мање контигенте америчке соје пре да би убедили бразилске испоручиоце да умање или не повећају цену, него да би се заиста вратили америчким снабдевачима и помогли их.

Ово, наравно, првенствено због тога што су политички односи САД и Кине лоши и што се кинеске компаније више не могу поуздати у намеру или спремност САД да послују засновано на чисто економским принципима.

Односно, постоји забринутост да су амерички произвођачи соје, чак и да ускоро дође до неких побољшања у вези економског и политичког трвења две земље, на много година изгубили примамљиво и за њих најважније кинеско тржиште, што ће их коштати десетине милијарди долара.

У САД има око 500.000 узгајивача соје, а око половине производње се извози.