Нагасаки – мит о бомби која је окончала рат

Смрт је често сурова и брутална. Али може да буде и цинична. У јапанском приморском граду Нагасакију, 9. августа 1945. живот је изгубило десетине хиљада људи. Неки су испарили или изгорели за неколико секунди, неки су били прободени стакленим крхотинама, док су друге затрпали делови зграда. Многи су били изложени радијацији и умирали споро – понекад после деценија патње.

Та друга атомска бомба, која је бачена три дана после бацања бомбе на Хирошиму, заправо није била намењена Нагасакију – а још мање да експлодира тачно изнад једне цркве.

Лепо време је било убитачно за Нагасаки

Америчка војска је првобитно одабрала као мету град Кокуру где се налазио центар јапанске војне индустрије, али је он тог дана био прекривен густим облацима. Посада америчког бомбардера покушавала је три пута да изврши напад, пре него што је коначно бацила бомбу. Са скоро празним резервоаром, одлетели су ка најближој америчкој бази.

„Све што смо хтели било је да се решимо те ствари", рекао је Вилијам Барни (1923–2016) један од чланова посаде, када је већ имао више од деведесет година.

Та „ствар" однела је животе 70.000 људи који је имао несрећу да тог 9. августа буде ведро.

Барни је један од бројних сведока, војника и историчара које је награђивани репортер Клаус Шерер интервјуисао за своју књигу „Нагасаки – мит о пресудној бомби" (2015).

Најпотреснији су делови у којима преживели говоре о дану који им је заувек променио живот. Чијеко Рју, кроз сузе описује како је препознала тело своје мајке, претворено у пепео, само по скоро истопљеној шнали од корњачевине.

„Додирнула сам јој стопало", рекла је. „Али оно се одмах распало, као сув песак."

Чијеко Рју која је на култној фотографији снимљеној дан након атомског бомбардовања Нагасакија 1945. преминула је 15. августа, 2020. са 90 година.

Као и Чијеко, и остали сведоци су тренутке после експлозије доживели као апокалиптичну ноћну мору. Многи, како сведочи Сакуе Шимохира, то нису могли да издрже – и извршили су самоубиство.

Деконструкција мита о пресудној бомби

Дати глас преживелим жртвама, вратити им достојанство – једна је од кључних тема у бриљантној књизи Шерера.

Али још важнија је деконструкција једног мита: да су обе атомске бомбе биле неопходне да би се окончао Други светски рат. Клаус Шерер, који је као дописник годинама живео у Јапану и САД, оспорава ту тврдњу – и показује да је она заправо добила ту своју „моћ дефиниције" тек годину дана након завршетка рата.

У америчким архивама је открио две филмске недељне хронике „Јунајтид њуза" – једну из 1945. о крају рата, и другу из 1946. поводом годишњице – које то недвосмислено потврђују.

У извештају из 1945. наводи се да је Јапан већ пре разарања Хирошиме и Нагасакија био деморалисан и војно поражен. Конвенционалне бомбе већ су сравниле са земљом 66 градова. Приказују се потпуно уништени градови, олупине бродова, индустријске рушевине.

„На крају тог извештаја", пише Шерер, „аутори себи допуштају запањујућу реченицу: ‘Сцене попут ових не остављају сумњу да је Јапан био потпуно поражен и пре атомске бомбе.'"

Шта се променило 1946. у односу на 1945?

Годину дана касније, тон извештавања потпуно се мења. Приказују се слике „јапанских војника који марширају у строју, дуге колоне изгланцаних топова, као и борбени авиони и амфибијска возила спремна за акцију".

У филмској хроници се наводи да је прва атомска бомба „Јапанце само оставила без речи". Преломни тренутак, тврди се, наступио је тек са бомбом баченом на Нагасаки. „То је био коначан ударац. Тада су капитулирали", стоји у извештају.

„У року од једне године, стварна или наметнута перцепција краја рата потпуно се окренула наглавачке", закључује Шерер. „Атомска бомба као чудесно оружје – технички импресивна, стратешки неопходна и морално оправдана. Тако је свет требало да је види убудуће."

Оно што се јасно види из поређења две хронике, све више постаје и доминантно мишљење у историографији: ни бомба на Хирошиму, ни она на Нагасаки нису биле неопходне за окончање рата.

Прави преломни тренутак била је објава рата Јапану 8. августа од стране дотад неутралног Совјетског Савеза.

Зашто?

Али поставља се питање: зашто су онда обе бомбе ипак бачене? И зашто је њихов ефекат, како са америчке, тако и са јапанске стране, проглашен одлучујућим за крај рата?

Шерер нуди више одговора. Употреба атомских бомби у рату пружила је научницима далеко дубље увиде у њихово дејство него тестови у пустињи.

А пошто су бомбе биле различите конструкције – прва је била од уранијума, друга од плутонијума – било је „неопходно" да се обе испробају. Дакле, експеримент над људима.

Поред тога, амерички председник Хари С. Труман, суочен са све већим замором од рата у Сједињеним Државама, по сваку цену је хтео да избегне крваву и дуготрајну инвазију Јапана копненим трупама – али и да се освети за пораз у Перл Харбуру.

Употреба бомбе била је и демонстрација моћи према Совјетском Савезу – баш у тренутку када је антифашистичка коалиција почела да се распада и када се назирао почетак Хладног рата.

Погодна интерпретација – за починиоце

Али зашто је Јапан прихватио ову интерпретацију? Шерер цитира америчког истраживача Ворда Вилсона, који у својој књизи (Пет митова о нуклеарном оружју, 2013) нуди изненађујуће једноставан одговор: било је погодно – барем за починиоце.

Мит о чудесном оружју Јапанцима је омогућио да избегну болну анализу сопствене ратне прошлости.

Ако се ставимо у позицију цара Хирохита или неког другог високорангираног јапанског политичара или генерала, који су водили земљу кроз катастрофалан рат, ствар постаје јасна. „Привреда је у рушевинама. Осамдесет процената градова је бомбардовано и спаљено. Народ гладује. Шта да раде? Да признају да су направили низ тешких грешака? Или да пораз припишу (...) научном пробоју непријатеља, на који нико није могао да рачуна?"

„Ми смо жртве два починиоца"

Жртве бомби то виде сасвим јасно: „Ми смо жртве два починиоца", кажу. А Сакуе Шимохира је своје преживљавање претворила у политичку поруку: „Морала сам да бирам између храбрости да умрем и храбрости да наставим да живим", рекла је.

„Тако је моја мисија постала да од света захтевам једно обећање: да ћемо заувек остати последње жртве атомске бомбе."