Шест чињеница о злату које Немачка чува у иностранству

У временима све већег удаљавања Вашингтона и Берлина може деловати изненађујуће то што се и даље више од трећине немачких златних резерви налази код америчке централне банке Фед. У последње време све су бројнији захтеви да се те резерве врате у Немачку.

"Вратите наше злато кући", затражио је, на пример, Михаел Јегер, председник Европског удружења пореских обвезника. Такве захтеве додатно подгревају поновљени напади председника САД Доналда Трампа на председника америчке централне банке Џерома Пауела, којима он отворено доводи у питање независност америчког централнобанкарског система.

Заиста, немачке златне резерве у иностранству већ дуго су предмет расправа, око којих се везују и разни митови. Ни сама немачка Бундесбанка није без одговорности за то. До 2013. године, истина, сваке године је објављивала укупно стање резерви, али је углавном ћутала о томе како су оне географски распоређене. То се у међувремену значајно променило: од тада централна банка настоји да буде транспарентнија.

Колике су немачке златне резерве?

Немачка поседује друге по величини златне резерве на свету, одмах после Сједињених Америчких Држава. Крајем 2024. године, према извештају Бундесбанке, резерве су износиле 3.352 тоне, што је одговарало рекордној вредности од 270,58 милијарди евра. Од тога је 1.710 тона, што је око 51 проценат, ускладиштено на и даље непознатој локацији у Франкфурту на Мајни.

Узимајући у обзир снажан раст цене злата од око једне четвртине у току те године, тржишна вредност немачког злата тренутно износи око 340 милијарди евра. Ипак, мора се узети у обзир да би продаја тако великих количина златних резерви вероватно значајно уздрмала тржиште, па би се у случају продаје морао очекивати и знатан попуст у односу на тржишну цену.

Колико немачког злата се још увек налази у иностранству?

Нешто мање од 37 одсто немачких резерви, односно 1.236 тона злата, налази се у трезорима Феда у Њујорку. Преосталих 409 тона, око 12,2 одсто, чува Банка Енглеске у Лондону.

Између 2013. и 2017. године Бундесбанка смањила је своје залихе у иностранству. Из Њујорка је у Немачку пребачено укупно 300 тона злата. Такође, свих 374 тоне које су претходно биле смештене у Паризу у потпуности су пренесене у земљу.

Нови концепт складиштења Бундесбанка је тада објаснила промењеном геополитичком ситуацијом и ослобађањем капацитета у домаћим трезорима.

Тадашњи члан управног одбора Јоханес Берман истакао је и да златне резерве у Франкфурту представљају "сидро поверења у стабилност биланса" и "имају велики симболички значај за грађане". "Али злато у Франкфурту се у случају нужде или кризе не би могло одмах заменити за стране резервне валуте. Зато Бундесбанка и даље чува део злата у иностранству", рекао је.

Да ли се планира додатни повраћај злата у земљу?

Конкретни планови за даље пребацивање не постоје. Бундесбанка се позива на свој концепт расподеле златних резерви: "Пресудни фактори за расподелу злата су пре свега безбедност и могућност трговине, како би се злато по потреби могло продати или заменити за стране валуте. На основу тих критеријума Немачка централна банка редовно процењује своје локације за складиштење злата", објаснио је портпарол Бундесбанке. Такође, како је додао, ефикасност трошкова чувања игра одређену улогу.

"Њујоршка филијала Феда и даље је важно место складиштења нашег злата", каже портпарол Бундесбанке. "Немамо никакве сумње да је Фед у Њујорку поуздан и веродостојан партнер у чувању наших златних резерви".

Лондон, с друге стране, представља највеће и најликвидније тржиште злата на свету, које би у кризним временима омогућило брзо уновчавање знатних количина.

Зашто се уопште немачко злато чува у иностранству?

Разлози за то потичу из светског економског поретка насталог након Другог светског рата. Пошто су савезничке силе конфисковале злато Рајхсбанке, млада Савезна Република Немачка у почетку је била без икаквих златних резерви. Злато није било пребачено из Немачке у САД, Велику Британију или Француску, већ јој је оно од 1951. књижено као делимична надокнада за високе суфиците земље.

Тако су, наиме, прописивала правила тадашње Европске платне уније (ЕЗУ) и међународног монетарног система из Бретон Вудса. То злато, међутим, није допремљено у Немачку, већ је углавном остало на великим светским тржиштима злата — у САД, Великој Британији и Француској.

До 2013. године, чак 69 одсто немачких златних резерви налазило се у иностранству. Безбедносни разлози су при томе играли значајну улогу. Током Хладног рата, совјетска сфера утицаја простирала се све до границе Савезне Републике Немачке, па се чинило разумним да се резерве чувају даље на западу.

Како се контролише стање резерви?

Док би се резерве у Њујорку и Лондону могле брже ликвидирати, поставља се питање како Немачка уопште ефикасно контролише свој златни фонд у иностранству.

У ту сврху, Бундесбанка "у редовним интервалима" шаље инспекцијске тимове у Њујорк и Лондон. Ти инспектори проверавају унапред изабрани узорак златних полуга које им стране централне банке физички представљају. Том приликом се подаци о полугама и чистоћа злата упоређују с подацима које поседује Бундесбанка.

"Поред тога, полуге се на лицу места важу и проверавају на аутентичност помоћу сопствених инструмената", објашњава портпарол Бундесбанке. "Током тих инспекција никада није било никаквих ометања или ограничења од стране Феда у Њујорку или Банке Енглеске".

У сваком случају, чини се да је приступ америчких или британских власти том злату тешко замислив. "Према начелима међународног права, девизне резерве су заштићене од заплене од стране извршних органа земље домаћина", наводи Бундесбанка. Тачне резерве Бундесбанка сваке године објављује у свом списку златних полуга, који у последњем издању обухвата чак 2.373 стране и појединачно набраја сваку полугу.

Зашто Немачка не претвори то злато у новац?

Дискусија о златним резервама траје већ дуго: честа је ситуација да лоше стање буџета подстакне политичаре да затраже да се део резерви "уновчи" како би се попуниле рупе у буџету, реформисало здравство или пензиони систем.

Међутим, према мишљењу стручњака за монетарну политику, такав потез пољуљао би поверење у евро, али и у способност Немачке да измирује своје обавезе – поверење које је већ нарушено значајним новим задуживањем. Бундесбанка такође истиче универзалну прихваћеност злата као средства плаћања, његову улогу у диверзификацији девизних резерви и отпорност коју доноси економији у случају шокова.

Управо у Немачкој, тако велике златне резерве делују оправдано – чак и поред изражене емоционалне вредности коју тај племенити метал има. Немци су у 20. веку доживели два слома монетарног система. Због тога су златне резерве, како каже председник Бундесбанке Јоахим Нагел, "велики темељ поверења грађана" .