Читај ми!

Последњи логораш из Аушвица: Нада је била давно закопана

У логору нема пријатељства, каже Олег Мандић који је као дечак последњи спасен из Аушвица. Преживљавање је осамдесет одсто чиста срећа. Прича о баналности зла – доктор Менгеле је деловао као фин човек.

"Само пола дана било је довољно да изгубим име и постанем број. Добио сам црвени троугао и број 189488 на левој подлактици", прича пензионисани правник и новинар Олег Мандић (91)

Мандић је последњи логораш који је спашен из злогласног логора Аушвиц Биркенау.

И данас се живо сећа дана кад је, са мајком Невенком и бабушком Олгом, депортован у логор. Из куће су одведени пре тачно осам деценија (15. мај 1944), а два месеца касније, након боравка у затворима у Ријеци и Трсту, 10. јула су у сточном вагону стигли у Аушвиц.

Имао је 11 година. Њихов грех био је тај што су Олегов отац и деда били у партизанима.

"И ми смо хтели у партизане, али пукла је веза, а Ријека је била блокирана", каже Мандић, који потиче из угледне породице интелектуалаца, а живот је посветио проказивању злочиначког карактера нацистичког и фашистичког тоталитаризма.

Деценијама држи предавања у Хрватској и Италији, објавио је неколико књига, а последњу, Живот обиљежен Аушвицом, коју је написао у сарадњи са новинаром Невеном Шантићем, промовисао је недавно на Титовим данима у Фажани.

У првом делу књиге доноси размишљања о рату, логору, антифашизму, љубави, вери, о томе како појединац у трауматичним околностима прво изгуби достојанство, а затим, уколико успе да преживи, постане у потпуности дехуманизован.

Једино правило – инстинкт за преживљавање

"Како сам остао жив? Осамдесет одсто је пука срећа. У тих осам месеци били смо подвргнути неким третманима, а сваки пут бисмо извукли дужи, срећнији део врпце", прича нам Мандић.

"Петнаест одсто је мајчина љубав: иако смо били два месеца раздвојени, увек сам знао да у неком нимбусу лебди нека особа која мисли на мене. Пет одсто треба дати заслуге и том клинцу који је већ био одрастао".

Пријатеља у логору није имао. "Једино правило био је инстинкт за преживљавање врсте. Нада је била давно закопана. Тамо нема пријатељства ни познанства".

"Жену коју су насмрт избатинали јер је заспала на апел, због које смо седам сати, од три ујутро до десет сати стајали на киши, свако од нас је пожелео да избатина. У логору нема етике. Шта је то? Нешто за појести?", говори без задршке.

Након што се разболео, с температуром од 39 степени завршио је на одељењу злогласног доктора Јозефа Менгелеа, где је провео пет месеци.

Више пута је изјавио да је успео да остане жив јер није био близанац, на којима је Менгеле вршио језиве експерименте, мењао им боју очију убризгавањем хемикалија, "стварао" сијамске близанце.

"О њему нисам ништа знао, о експериментима се тада није ништа знало. А то што су близанци одлазили и нису се враћали, кога је то било брига. На месту где се људи убијају систематски, кад би неко умро, оставили би га испред врата бараке, а увече у осам сати је пролазио камион који их је скупљао и превозио у крематоријум", сећа се Мандић.

"Није било разлога да се нема поверења у Менгелеа. Био је пријазан човек. Сваки дан долазио би обријан, испеглан, увек у белом мантилу, са угланцаним ципелама. Никад није повисио глас, макар се и љутио. Након два месеца сам очврснуо јер свако ко би нам се обратио је викао. Прва особа која се константно нормално обраћала био је Менгеле“, каже Мандић.

Због тог става је својевремено изазвао жестоку реакцију једног новинара који га је оптужио да је изјавио да је Менгеле "диван човек".

Само су радили "свој посао"

Мандићево искуство с Менгелеом, према речима новинара Невена Шантића, потврђује оно што је филозофкиња Хана Арент изрекла пишући књигу о суђењу Ајхману у Јерусалиму, која јој није донела популарност, а у којој говори о баналности зла.

"Зашто Олегова прича потврђује ту њену тезу? Преко Ајхмана и онога што је он говорио, Арент је извела тезу да нису сви Немци који су били нацисти монструми, нису сви били лудаци, то су били нормални људи који су поздрављали своје комшије и имали поштовање у својој заједници", каже Шантић.

"Ајхман је само радио свој посао, координирао железничке транспорте, Менгеле је само радио своја истраживања. Били су красни, дивни људи у опхођењу према другима, а то само говори да зло чучи у нама свима, само се у одређеним историјским околностима активира и ти људи, наши драги суседи, у неком тренутку постану зли", наставља овај новинар.

"Неки реагују другачије па у таквим тренуцима из њих изађе добро па се супротстављају злу. Нису они који пропагирају рат умоболници који су за хоспитализацију, они су око нас, то су наши суседи, пријатељи, људи које познајемо", додаје Шантић и закључује:

"Зато нам, кроз Олегов пасаж о Менгелеу, постаје јасно зашто се поново појављују те ствари, пре тридесет година у Хрватској, пре две године у Украјини. Нема подручја у свету где се не ратује на овај или онај начин, где се не убијају они који другачије мисле или су другачији од нас".

Црвеноармејци су ослободили логор у ноћи с 26. на 27. јануар 1945. године, али Олег је заједно са мајком и баком остао у њему још неко време јер је била врло јака зима.

Ево како је описао сусрет са првим ослободиоцем: "Тај Рус, окружен женама које су га грлиле, учинио ми се као Мадона, као наднаравно биће. Био је то први и најлепши руски војник којег сам видео".

Захваљујући Аушвицу има прелеп живот

Олег Мандић међутим није коментарисао актуелну ситуацију у Хрватској, формирање никад десније Владе и одређене појаве које призивају сећања на догађаје из прошлости.

Кратко је одговорио и на наше питање о актуелном сукобу на Блиском истоку, нападу Хамаса на Израелце и потом жесток одговор Израела Палестинцима.

"Ја не коментаришем такве ствари: Украјина-Русија, Палестина-Јевреји, зато јер је веома тешко утврдити где је истина и где је добро. Ја сам свој живот подредио доброме".

"Дао сам себи задатак: кад сам почео да преносим сведочења из детињства и кад сам схватио да је то потребно, онда сам у злу покушао да пронађем и најмању трунку добра и на том сам добру покушао да градим стварност или будућност. И борим се за то. Ништа доброг не налазим ни у совјетско-украјинском сукобу, а још мање у јеврејско-палестинском. Добро би било једино то да престане рат", каже Олег Мандић.

До 1955. године није имао снаге да говори о трауми из Аушвица, захваљујући којем је, каже, имао прелеп живот јер након тога није могло више ништа лоше да му се деси.

А прве немачке туристе на опатијској ривијери знао је заједно са пријатељима да гурне у море. Снагом воље је успео да сузбије снажне негативне емоције. Од своје 18. године никога нисам мрзео, закључује Олег Мандић .

уторак, 25. јун 2024.
31° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару