Да ли ће се Сеул придружити "азијском НАТО-у"

На управо одржаним председничким изборима у Јужној Кореји тријумфовао је Јун Сук Јол, кандидат конзервативне, десничарске партије Снага народа.

Јужнокорејски конзервативци традиционално имају ратоборнији став према својој комунистичкој браћи са Севера и раде на јачању војно-политичког савеза са САД.

Такође, сам Јун је током предизборне кампање изјављивао да је за приступање своје државе тзв. "Квадрилатерали", оквиру за политичку и војну координацију усмереном пре свега на сузбијање утицаја Народне Републике Кине у Тихом и Индијском океану који предводи Вашингтон. Зато аналитичари у источној Азији очекују да он промени досадашњи спољнополитички курс своје земље и уведе је у тај савез, који у Пекингу отворено зову "азијски НАТО".

Напуштање избалансиране спољне политике? 

Наиме, владајућа Демократска партија, која има већину у парламенту и из чијих редова је садашњи председник Мун Џе Ин, који ту функцију треба да напусти почетком маја, уздржавала се од приступања Квадрилатерали из обзира према свом великом суседу, најмногољуднијој земљи света и другој по обиму економије – Кини, иако је војни савезник САД и на својој територији угошћава око 28.000 америчких солдата. 

Пекинг је убедљиво највећи спољнотрговински партнер Јужне Кореје и размена између две земље у 2019. је износила чак 244 милијарде долара, од чега је 138 милијарди био јужнокорејски извоз у Кину.

Такође, Сеул је већ осетио гнев кинеских власти када је за време владе бивше јужнокорејске председнице Парк Гун Хје, која је била лидер конзервативне партије Сенури, дозволио да се на његову територију постави амерички антиракетни систем "ТХААД", чији радари "виде" дубоко у Кину.

Тада је у "средишњој земљи", како (буквално) себе назива Кина, био спроведен бојкот јужнокорејске робе и услуга. И туристички аранжмани за Јужну Кореју, која је у Кини због своје поп музике, тв серија, хране и козметике врло популарна дестинација за путовање били су ограничени, услед чега се број кинеских туриста преполовио, са осам милиона у 2016. на четири у 2017.

Зато је Демократска партија, која је либерална странка центра која нагиње улево, по доласку Муна на функцију председника 2017. заузела курс који би се могао окарактерисати као лавирање између свог традиционалног, крупног војнополитичког савезника САД и највећег економског партнера Кине.

Оно је укључивало и уздржавање од учешћа у Квадрилатерали, јер тај механизам, који подразумева редовне састанке министара спољних послова и одбране, па и глава држава, такође укључује и заједничке војне вежбе у којима се симулирају поступци у случају кинеског напада на Тајван и акције за уклањање евентуалних поморских блокада у Јужном кинеском мору и томе слично.

Будући председник Јун јасним и снажним порукама наговестио је током предизборне кампање да ће јачати савез са Вашингтоном ако буде изабран. Он је, наиме, тада критиковао садашњег шефа државе Муна да је запустио и ослабио савез са САД који је "запечаћен крвљу" – израз који је алузија на чињеницу да су се америчке трупе бориле раме уз раме са јужнокорејским у идеолошком рату који је разорио полуострво почетком педесетих година прошлог века.

Јун је изјавио и да је настојање режима Демократске партије да се, у сарадњи с релевантним страним фактором, реализује потписивање документа који би формално озваничио крај Корејског рата и тако умањио војне тензије на полуострву несмотрено и, у складу с традиционално чврстом линијом конзервативаца, рекао да ће уместо тога од Северне Кореје захтевати потпуну денуклеаризацију.

Јун је тако, чини се, вољан да заузме чвршћи, може се рећи став војно-политичке конфронтације и према Пекингу и према Пјонгјангу, односно, напусти нијансирану, уравнотежену спољну политику свог претходника на кормилу државе.

На помолу ширење "азијског НАТО-а"?

Новоизабрани председник Јун већ је разговарао са америчким и јапанским лидерима, председником Џозефом Бајденом и премијером Фумиом Кишидом, који су поздравили његову победу и изразили очекивање да ће сарадња и спољнополитичка координација између Јужне Кореје и њихових земаља бити унапређене и ојачане.

Вашингтон већ неколико година лобира код земаља источне и југоисточне Азије да приступе војно-политичком савезу Квадрилатерали, а њен географски захват, чињеница да већ укључује Аустралију и Индију, указује да је основни циљ парирање и супротстављање ширењу кинеског економског, политичког и војног утицаја у Индо-пацифичком региону, и тек онда претња балистичким и нуклеарним наоружањем која долази из Северне Кореје.

Ако Сеул заиста званично приступи, то би посебно обрадовало Тајван, где влада и народ сада, у светлу руске интервенције у Украјини, страхују да би Пекинг могао да покуша да силом поврати контролу над њиховим острвом.

Врло задовољан би био и Јапан, који је не само забринут за сопствену безбедност у случају сукоба на Тајвану, већ и стрепи због великог искорака Пјонгјанга у развоју балистичких и крстарећих ракета и чињенице да би америчке базе које угошћава врло вероватно биле циљ тих пројектила у евентуалном рату на Корејском полуострву, који (вероватно) не би прошао без уплитања САД. Токио стога прижељкује чвршћу војну и обавештајну сарадњу са Сеулом, која је последњих година била у паду због размирица у вези са третманом корејских жена и радника који су током Другог светског рата били присиљени на проституцију и ропски рад за потребе Јапанске царске војске и одлука јужнокорејских судова да предузећима из острвске царевине умешаним у ту експлоатацију људи наложе плаћање одштете.

Наравно, ако би се Јужна Кореја под Јуном нашла у антикинеском савезу који предводе САД, он би морао да промени садашње име које указује на учешће четири државе, а Пекинг би имао још јаче оправдање за своју перцепцију да се суочава са "азијским НАТО-ом". Кина би, такође, као одмазду, могла да уведе и неку врсту економских санкција против Јужне Кореје, попут ограничења увоза.