Адолф Ајхман, пут нацисте од божјих винограда до баналности зла

Ото Адолф Ајхман, начелник "Ајхмановог реферата" у Главној безбедносној канцеларији Рајха који је био задужен за организован прогон, протеривање и уништење Јевреја у нацистичкој Немачкој проглашен је тог понедељка, 11. децембра 1961. у Јеруслиму кривим за убиство милиона људи.  

Бирократска скраћеница његове берлинске институције ИВ Б4 у својој технократској равнодушности спрам онога што се крило иза ње, остаће симбол хладног менаџемента у највећем злочину у историји.

Kако је Ајхман доспео до те оптуженичке клупе? Kаријера чиновника који са оданошћу и страшћу служи злу није се могла наслутити од самог почетка. Нико се не рађа као убица милиона. 

Између Золингена и Линца

Адолф Ајхман се родио марта 1906. у Золингену. Од 1938. је производња сечива заштићени бренд, а Золинген од 2012. носи званични додатак у имену - град сечива. Скоро деведесет одсто немачке производње есцајга и ножева потиче из овог града.

Али град који се налази у брдском крају на четрдесетак километара северно од Kелна, данас се баш и не отима за славу родног града Адолфа Ајхмана.

Додуше, мали Адолф проводи у Золингену детињство, али 1914., већ у осмој години мора да напусти родни град. Отац Kарл Адолф доноси одлуку да се цела породица, родитељи и шесторо деце, пресели у аустријски Линц.

После две године умире му мајка, отац се поново жени. Адолф Ајхман напушта гимназију у Линцу без завршног испита. У тој гимназији је, међутим, упознао младиће који ће после бити међу водећим аустријским нацистима. Интересантно је да је у ту школу између 1900. и 1904. ишао и Адолф Хитлер. 

Уписао је у Линцу школу за механичара, али ни њу није завршио. Запослио се најпре као обичан радник у предузећу у којем му је отац био књиговођа, а потом је радио као трговачки путник. 

Ајхман постаје нациста

Најпре је 1927. приступио Удружену фронтовских бораца немачке Аустрије, а 1932. и Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији (НСДАП) али и Шуцштафелу (СС), партијској милицији. Јуна 1933 је нацистичка странка забрањена у Аустрији.

Адолф Ајхман прелази у немачку покрајину Баварску, где пролази кроз четрнаестомесечну паравојну обуку СС-а. Јавља се добровољно на службу у Берлин.

Ту почиње његова чиновничка каријера у нацистичкој машинерији. Најпре је помоћни чиновник у одељењу задуженом за масоне, потом га премештају у одељење за Јевреје. Ту се конкретно већ увлачи у спиралу злочина јер је задужен да унапреди "исељавање" Јевреја из Немачке, што је други назив за протеривање.

Први писани траг о његовој идеологији је спис "О јеврејском питању" где он Јевреје види као "вечне непријатеље националсоцијализма".

У "народном гневу", дакле у изгредима против Јевреја и погромима какви под Хитлером постају већ део немачке свакодневице види „пригодно средство да се Јеврејима одузме осећање да су безбедни".

Ајхман предлаже систематску "аризацију" јеврејске имовине - одузимање поседа и потискивање из друштва, што је после рата процењено као "државна пљачка". Ајхман је предложио !централно место" за исељавање Јевреја у земље „у којима Јевреји не би могли наносити штету Рајху", земље чији културни ниво није висок и где би се протерани људи могли одржати само уз "рад са пуно самодрицања".

Ајхман је сматрао да Палестина као и неке јужноамеричке земље одговарају таквим критеријумима. 

У "Божјем винограду"

Ајхман је чак на позив ционистичких функционера 1937. отпутовао у Палестину, где је неколико дана обилазио планински ланац Kармел - у корену тог имена је хебрејска реч чије је значење "божји виноград".

Палестина је била под енглеским мандатом и британска полиција је Ајхмана протерала у Египат. Док је ходао "божјим виноградом" Ајхман није могао да наслути да ће 25 година касније живот окончати око 100 километара јужније, као један од највећих злочинаца у историји човечанства.

Аншлус, припајање Аустрије Трећем Рајху године 1938. за Ајхмана је био поклон судбине. Добија руководеће место у СС-у за "горњи ток Дунава" и мада је на суђењу тврдио супротно, у међувремену је доказано да је у Бечу командовао јединицама које су у "Kристалној ноћи" уништавале јеврејску имовину и богомоље.

Основао је са својим сарадницима "Главну канцеларију за исељавање Јевреја" у Бечу. По истом моделу организовао је канцеларију у окупираном Прагу.

Године 1940. је преузео руковођење послова Централе Рајха за исељавање Јевреја у Берлину, у институцији у којој је почео каријеру - у Главној безбедносној канцеларији Рајха. Ту није могао да понови "бечки успех" - за 18 месеци је протерао 150.000 Јевреја.

Европа је била у рату, све мање земаља је било спремно да прими Јевреје. Пропали су планови за протеривање Јевреја на Мадагаскар и започета депортација у Ниско у Пољској је обустављена. 

Технократа убијања, дрвосеча, Аргентинац

Ајхман је ипак добио проширене надлежности у реферату који је био предвиђен као организациони мозак депортације Јевреја из Немачке и са запоседнутих територија.

Адолф Ајхман је знао шта ради. Присуствовао је масовним егзекуцијама код Минска, посећивао концентрационе логоре у настајању, проверавао како раде душегупке - гасне коморе на точковима.

На Ванзејској конференцји на којој је јануара 1942. донесена одлука о "коначном решењу јеврејског питања" Адолф Ајхман је био задужен за протокол. 

Kрајем рата он се одвојио од фамилије, у Аустрији се лажно представљао као официр ваздухопловства, потом је допао у савезничко заробљеништво.

Тамо су му есесовци помогли да побегне и препоручили га својим људима на северу Немачке, где се на једном црквеном имању скрасио као дрвосеча са лажним документима. 1950. прелази у Италију и чувеним "пацовским каналима" уз помоћ католичке цркве одлази у Аргентину.

Ускоро му се придружила и породица. У Аргентини му је рођен и четврти син. Адоилф Ајхман је добио посао као електричар у Мерцедесовој фабрици. Под именом Рикардо Kлемент водио је малограђански живот. Дружио се са себи сличнима. 

Тајна служба Западне Немачке је годинама знала где се крије Ајхман. Али нацистички кадрови су служили у новом државном апарату, па се немачка влада прибојавала да би Ајхман могао да буде неугодан оптуженик који би сведочио о људима који су "испеглали" своје биографије.

Kако је ухапшен Ајхман?

Немачки државни тужилац Фриц Бауер није се помирио са пасивношћу државе. Чим је сазнао где је Ајхман, јавио је то надлежним институцијама у Израелу. Додатно је извршио притисак, напомињући да постоји опасност од бега.

Маја 1960. израелски агенти су ухватили Адолфа Ајхмана. Између Израела и Аргентине није било споразума према којем би се Ајхман могао изручити Израелу.

Ајхмана су тајно одвели из земље и у Израелу извели пред суд. То је са једне стране био дипломатски проблем између Тел Авива и Буенос Ајреса, али и светска сензација. 

Процес је променио виђење Холокауста и узнемирио многе савести, успаване почетком послератне деценије "привредног чуда" у западнонемачкој младој демократији.

Између априла и децембра 1961. медији су у СР Немачкој извештавали свакодневно са суђења. Ајхман је изгледао просечно, чак јадно у односу на злочин у којем је играо важну улогу. 

Ајхман је провео осам месеци иза панцирног стакла, у Јерусалиму, слушајући исказе стотине сведока, поткрепљене хиљадама страница докумената. Он је понављао да је само извршавао наређења. И када је његов адвокат уложио жалбу на смртну казну, која је изречена неколико дана после пресуде да је крив, у тој жалби је Ајхман изјавио: "Нисам био одговорни вођа, и зато се не осећам кривим". 

"Баналност зла"

Једна од најчувенијих контроверзи настала је након што је немачко-јеврејско-америчка филозофкиња Хана Арент објавила своју књигу „Ајхман у Јерусалиму: Извештај о баналности зла".

Хана Арент је присуствовала делу процеса у Јерусалиму и била је потресена одсуством зверства у Ајхмановој појави. Она је закључила да човек по карактеру не мора бити екстремно зао, да не мора бити патолошки случај или идеолошки фанатик - да би починио бескрајно зло. 

Хана Арент је била иронична, бритка. Заједно са својим ментором Kарлом Јасперсом опомињала је да се у случају систематског уништавања људи не ради о "злочину против човечности", већ о "злочину против човечанства". 

Ајхман је у интервјуима за време свог аргентинског живота изражавао жаљење што није био ефикаснији у организацји убистава и за себе је тврдио: "Нисам био нормалан прималац наређења, тада бих био шмокљан, већ сам учествовао сопственим размишљањем, био сам идеалиста". 

Хана Арент није имала увид у те изјаве које су објављене тек много касније. Она је, међутим, проучавала протоколе са суђења у којима се Ајхман жалио да не може да поднесе крв ни кад се неко посече ножем, те да му је било мука од обиласка логора смрти. Он је нацистичко уништење Јевреја назвао "највећим капиталним злочином у историји човечанства".

Оставио је мишљење о национализму којег се не би постидели данашни браниоци људских права: "Данас ми је јасно да сваки национализам у својој заоштреној форми доводи до драстичног егоизма, а одатле до радикализма није далеко". Вероватно је хтео да убеди судије, да је једини његов мотив био - савесно извршавање задатака. 

Изгледа да му је Хана Арент поверовала да није имао своју вољу. Судије нису. Пре 60 година установиле су да је крив и да се његова кривица између осталог састоји и у свесној намери да уништи јеврејски народ, не само у вољи да служи вођи.

У шестој деценији прошлог века тезе Хане Арент изазвале су скоро трогодишњу жестоку полемику. Немачко издање њене књиге је 1964. потписао шеф угледне издавачке куће Пипер, Ханс Реснер.

Хана Арент до краја живота није сазнала да је и он до 1945. био високопозиционирани нациста. То би вероватно само учврстило веру у исправност тезе да се зло не појављује у демонским обличјима, какве можда прижељкујемо, јер га је онда лако препознати.

Зло може бити уредно избријано, са финим манирима, љубазно у опхођењу, просечно. Део свакодневног, баналног окружења. А то је оно најстрашније у њему. 

Kако год, Ото Адолф Ајхман, најпознатији представник "баналности зла", виновник масовних злочина застрашујућих размера, које је организовао за писаћим столом, обешен је у ноћи између 31. маја и 1. јуна 1962. у израелском граду Рамла, једва стотину километара од места где је 1937. шетао горјем у чијем називу је хебрејска реч - Божји виноград.