Конзумирање псећег меса, предмет сучељавања у трци за јужнокорејског председника

У Републици Кореји, где су председнички избори заказани за почетак марта следеће године, кандидат владајуће Демократске партије Ли Џемјун je, у склопу своје предизборне кампање, посетио центар за заштиту животиња и при том у своје јавно предизборно обећање уврстио увођење забране употребе и продаје псећег меса, изјавивши да је опредељен за поштовање живота.

Адвокат Јун Сокјул, који у председничкој трци учествује у име највеће опозиционе партије, конзервативне "Снаге народа", заузео је помирљивији став, изневши да се противи коришћењу псећег меса у исхрани али да сматра да држава не треба да уводи забране којима се регулише исхрана народа, јер је одлука о томе шта ће јести лични избор сваког појединца.

Интересантно је да се у ту дебату недавно укључио и сам председник Мун Џеин, који је рекао да је дошло време да се озбиљно испита могућност забране конзумирања псећег меса у земљи.

Није случајно што је у, по обиму десетој економији света, Републици Кореји у овој изборној кампањи поред мноштва економских и политичких тема испливао на површину и културолошки проблем коришћења псећег меса у исхрани – он је везан за шире сукобљавање прогресивних и конзервативних вредности, супротстављених схватања прошлости и традиције, у које се последњих година уплело и питање односа према животињама. 

Узгој паса као грана сточарства

У Сеулу су недавно одржани на моменте жестоки протести сељака који се баве узгојем паса за потребе прехрамбене индустрије, односно, угоститељског сектора, против позива да се забрани њихово коришћење у исхрани.

Њихови аргументи су да је реч о старом обичају, да од потрошње псећег меса зависи егзистенција домаћинстава која их узгајају, те да у демократској земљи не сме бити забране која се односи на то шта ће грађани јести. Узгој паса за те људе из унутрашњости практично је грана сточарства, слично товљењу свиња и говеда.

У Јужној Кореји псеће месо се нарочито конзумира лети, када се често једе барено или у супи. За њега се верује да даје снагу и издржљивост, те да побољшава крвоток.

Међутим, важно је схватити да коришћење паса за исхрану није само јужнокорејска пракса, јер је тај обичај, историјски гледано, распрострањен у источној, југоисточној и јужној Азији, те и данас опстаје не само на целом Корејском полуострву, већ и у суседној Кини, Лаосу, Вијетнаму, Филипинима, Индонезији и деловима Тајланда и Индије, док је на Тајвану недавно забрањен.

Псеће месо из увоза може се понекад наћи и у Јапану на јеловнику ресторана који нуде традиционалну кинеску и корејску храну.

У Републици Кореји, држави са 51 милионом становника, последњих деценија, упоредо с растом привржености псима као кућним љубимцима, тај стари обичај, чини се, полако замире. На пример, у прошлогодишњем истраживању јавног мњења чак 84 одсто грађана те земље је изјавило да никада у уста није ставило псеће месо, и да нема намера да то учини у будућности – чињеница која се одражава и на економију, односно огледа се у све чешћем затварању пијаца, фарми и ресторана специјализованих за псеће месо и уклањању те "посластице" с јеловника у угоститељским локалима. 

Верни пријатељ, извор беланчевина

Уопштено говорећи, и у источној Азији пас се доживљава као верна и паметна животиња која је поуздани пријатељ људи, односно, као симбол оданости, па и биће које ће укућанима донети срећу ако им се изненада појави пред домом. 

Пас је и једна од 12 животиња у традиционалном кинеском календару, који је вековима прихваћен у целом региону, те и данас служи за прорицање карактера људи рођених у одређеним годинама и одлучивање о томе који партнери коме одговарају.

Па ипак, сматра се да од 20 до 30 милиона паса који се сваке године у свету усмрте ради исхране, лавовски део отпада управо на азијски континент, од чега око милион на Јужну Кореју.

У тој земљи грађани тренутно држе око шест милиона паса као кућне љубимце, а број тих животиња у домовима људи се увећао за 30 одсто у протеклих десет година, што је умногоме последица раста животног стандарда. Отуд, слично другим деловима света, све више Корејаца умиљате четвороношце доживљава као чланове породице.  

Такође, под утицајем Запада и у Јужној Кореји и другде на азијском континенту се оснива све више невладиних организација које се баве заштитом права животиња и залажу за прекид окрутног понашања према њима. За њих је конзумирање кућних љубимаца незамисливо и представља варварски чин из прошлости. 

Ипак, не тако давно, 2016. године, псеће месо се нашло на листи јужнокорејске Агенције за подстицај развоја села која бележи просечну хранљиву вредност намирница – по њој, иако богато протеинима, псеће месо је, кад је реч о мастима, знатно лошијег квалитета од пилећег.

Дуга историја употребе паса у исхрани

Однос према конзумирању псећег меса на том континенту обликује низ историјских и културолошких, друштвених и економских фактора. 

Археолози указују на доказе да су у Кини још у праисторији, у млађе камено доба, пси коришћени за исхрану. Та пракса се касније наставила у заједницама које су у већој мери живеле седелачким животом и бавиле се пољопривредом, док су номадски народи били склони томе да верне четвороношце углавном користе за испомоћ у лову или обуздавању и вођењу стоке.

Знатно касније, по ширењу будизма, који забрањује одузимање живота, широм источне Азије стваране су поучне приче намењене обичном народу у којима му се сугерисало да убијање животиња може да призове озбиљну несрећу, пад у ниже сфере егзистенције у загробном животу, па чак и да само конзумирање меса оне који га упражњавају буквално може да у наредном животу претвори у животиње.

И кинеска религија таоизам, која је такође оставила велики културни утицај на целу источну Азију, забрањивала је убијање паса.  

Упркос томе и културном утицају европских колонијалних сила, обичај једења псећег меса се задржао све до данас у многим азијским земљама уз обалу Тихог и Индијског океана.

Један од разлога је можда и дубоко укорењени прастари анимистички поглед на свет, који се разликује од поменутих вера. У њему, убијањем животиње њена душа се, заправо, ослобађа од телесних стега, односно, враћа се на онај свет који је, веровало се, бољи од овог.

То је пратило и уверење да је граница између невидљивог света духова и материјалног, видљивог света порозна и флуидна, те да се душе преминулих животиња поново могу родити у нашем свету, што је практично значило да усмртити животињу није бесповратан чин.

Промене у односу према псима

Такође, једење псећег меса је несумњиво снажно везано за проблем сиромаштва. Но, како последњих деценија многа азијска друштва доживљавају економску ренесансу коју карактерише раст стандарда милиона људи, буја и увоз страних прехрамбених производа, те домаћи узгој оних врста меса које су у прошлости биле дефицитарне и скупе, попут говеђег.

Повећање платежне моћи грађана и шири избор који сад имају у исхрани омогућава им удаљавање од традиционалне кухиње.

У Кини и другде у источној и југоисточној Азији последњих година муњевитом брзином је напредовала урбанизација, која је десетине милиона становника повукла из руралних у урбана подручја, где је однос према животињама фундаментално другачији него на селу – у градовима оне су љубимци којима се повлађује а не извор хране, односно ресурс који омогућава преживљавање.

"Пасји живот" сада је ушушкан, удобан и заштићен, па тај израз губи постепено свој тужни смисао који се превасходно односи на бескућништво и подређеност, као уосталом и "пасја смрт", злокобни израз који, чини се, алудира на усамљену смрт од глади и хладноће.

Треба напоменути и да су у више азијских земаља у којима је и даље дозвољено клање паса за прехрану забрањени сурови и нехигијенски методи држања и убијања.

На то утицај има нови западњачки концепт "права животиња" и активизам англосаксонског порекла који наглашава улогу грађанства самоорганизованог у невладине групе у обликовању политике и законодавства који се сада се шире источном Азијом.

Тај нови аршин цивилизованости је још један фактор који, поред раста стандарда и урбанизације, мења традиционални поглед на животиње и конзумирање њиховог меса. 

Јужна Кореја је земља с убедљиво највећим хришћанским утицајем у источној Азији, и та религија се доживљава и као весник и носилац других западних вредности, попут демократије и људских права, због чега се данас међу онима који се залажу за напуштање старих азијских обичаја као назадних и неодговарајућих данашњици често налазе припадници протестантских и католичких група у тој земљи. За њих је обичај једења паса срамота коју треба уклонити.

Треба, међутим, и рећи да се 2018. године 51 одсто корејских испитаника изјаснило против забране конзумирања псећег меса, што указује на то да се, упркос променама у третману паса, много грађана залаже за принцип да сваки појединац има право да слободно одлучује о својој исхрани, као и да један (старији) део становништва и даље сматра тај обичај битним делом домаћег културног наслеђа.

Пример Јужне Кореје као важна референца? 

Политизација питања конзумације псећег меса, као поље културолошког сучељавања између прогресивних и конзервативних снага у Јужној Кореји, може се схватити као позирање за камере супротстављених страна, јер мада су теме везане за однос према животињама важније данас него пре деценију-две, гласаче више покрећу економска и безбедносна питања.

Она, ипак, може имати филозофске последице које превазилазе оквире односа према једној врсти животиње, а у зависности од исхода, у данашњим условима, могла би да утиче и на просторе ван Републике Кореје, и то не само у смислу да би друге земље Азије могле да се одлуче за забрану псећег меса угледајући се на Сеул. 

Наиме, намеће се питање да ли је изразита емотивна привржености коју према псима осећају људи данашњице, нарочито у урбаним срединама, довољно јак аргумент да се забрани конзумирање и продаја псећег меса, док се истовремено допушта масовна употреба меса других животиња.

Рационалност и логична конзистентност могли би да наведу на закључак да, ако се забрањује коришћење псећег меса, онда треба да се ван закона ставити и месо свих врста. Такав закључак делује изгледније сада када расту притисци острашћених еколошких активиста да се месо у потпуности избаци са трпезе јер узгој стоке и производња меса у великој мери доприносе емисији гасова са ефектом стаклене баште. 

А тако нешто не би било само разоран економски ударац за сточарство, село и прехрамбену индустрију, већ би и наметнуло дубоке промене у свакодневном животу људи и, вероватно, довело до бујања црног тржишта меса, те мноштва перипетија око његовог сузбијања. 

Ту се онда јавља незаобилазни проблем, дотакнут у корејској кампањи и протестима сељака: до које мере држава законодавством може или сме да задире у приватну сферу појединца, односно, да ли она има право да регулише шта ће он јести? Из тога даље проистиче и фундаментално питање: шта су људска права и демократија?