Злочинац у Токију био инспирисан ликом Џокера из серијала о Бетмену

Kјота Хатори, двадесетчетворогодишњи нападач који је у недељу 31. октобра повредио 17 људи у токијској железници, био је инспирисан ликом Џокера (Шаљивџије) из серијала о Бетмену.

Он је на дан када су одржавани избори за Доњи дом јапанског парламента сечивом дужине тридесет центиметара и гасним инсектицидом напао невине путнике на линији Kејо, а потом и запалио вагон користећи уље за упаљаче, због чега су повређени углавном претрпели убоде и посекотине, те оштећења дисајних путева услед дима и врелог ваздуха.

У тешком стању налазе се три особе, међу којима и седамдесетдвогодишњи мушкарац који је рањен дугим кухињским ножем у груди.

Починилац, пореклом из града Фукока са острва Kјушу, је приликом испитивања признао полицији да је желео да побије што више људи, те да је у престоницу дошао управо с том намером, јер му се она због великог броја становника и густине популације чинила као логично место за извршење злочина.

Он је такође изјавио да жали што није успео да никога сместа усмрти - он је, наиме, прижељкивао да убиством неколико људи заслужи смртну казну, која се у Јапану и данас изриче и извршава, јер је хтео да умре, а није могао да дигне руку на себе. По сопственом сведочењу, на те црне мисли навели су га неуспех у послу и проблеми у односима с људима.

Имитирао фиктивни филмски лик на Ноћ вештица

Један од путника градског воза у којем је Хатори извршио напад био је довољно присебан да после искакања кроз прозор воза који се зауставио у станици Kокурјо укључи камеру мобилног телефона и сними починиоца како, након извршења злочина, седи прекрштених ногу и замишљено пуши.

Хатори је био екстравагантно обучен у упадљиву светло зелену кошуљу и љубичасто одело са прслуком, што је он касније описао као утицај ексцентричног, суровог лика Џокера (Шаљивџије) из серијала филмова о Бетмену. Важније од моде је то да се починилац злочина дивио том имагинарном лику због тога што се он не устручава да одузме људски живот.

Хатори је полицији, којој се мирно предао, објаснио и да је градски воз изабрао због тога што, за разлику од улице, путници немају куд да побегну, и да се у тој идеји руководио примером с почетка августа, када је, дан пред затварање Олимпијских игара, тридесетшестогодишњи Јуске Цућима избо десет особа у градском возу у Токију јер је био незадовољан односом жена према њему.

Хатори, незапослени младић из Фукуоке, пре извршења злочина неколико месеци је живео по хотелима у градовима Kобе, Нагоја и самом Токију, размишљајући о начинима на које би могао спровести своју убилачку намеру. Kуриозитет је да је тај трошак покрио потрошачким кредитом, као и то, да због тога што је 31. октобар, дан извршења злочина био Дан вештица, који је у Јапану у последњих десетак година прихваћен као празник када се не само деца већ и одрасли преоблаче у разне, често претеће, костиме, да су неки од путника на самом почетку напада помислили да је реч о шали.

Покушај "самоубиства смртном казном"

Док се три жртве злочина у болници још увек боре за живот, он ових дана доминира јапанским медијима из више разлога. Један је постојање драматичних снимака из самог воза, на којима се могу видети путници који беже од пламена, збијају се у најудаљенијем вагону и онда, по заустављању воза искачу кроз полуотворене прозоре јер нису успели да отворе врата. 

Међутим, оно што заиста брине јапанску јавност је повећање учесталости насумичних напада на невине грађане, због чега се сада тражи веће присуство полиције на станицама, па и у самим возовима.

Такође, разматрају се технички детаљи безбедности у превозу, попут чињенице да је врата воза физички немогуће отворити ако је композција стала макар и центиметар ван простора на платформи који је предвиђен за заустављање возова, осим ако се не активира специјално дугме, које у тренуцима панике и узбуђења нападнути немају присебности и времена да траже.

Наравно, расправља се и о утицају које фикција која обилује циничним насиљем и неограниченом агресијом има на ментално нестабилне младе људе незадовољне својим животом.

Злочин би могао и да доведе до поновног распламсавања дебате о смртној казни, будући да Хаторијево недело није први пример покушаја у Јапану онога што би се могло назвати "самоубиство смртном казном" - праксе у којој се особа одлучује на убиство како би, доводећи судски систем пред свршени чин, себи одузела живот.