Две судбине из Кабула - Гафор спас нашао у Хамбургу, Фархад живи у страху од освете талибана

Кад год се запуца у близини, Фархад почне да лаже. Узме у наручје трогодишњег сина и каже му да неко у близини слави венчање. Рафали у част брачног пара. И то је авганистанска традиција. "Мој син још не разуме шта се догађа. Једноставно се боји гласног праска."

Фархад се у ствари не зове тако, његово право име је познато редакцији, с њим смо у контакту већ годинама. Сваког дана нам преко чета пише како се осећа. Он је један од преко хиљаду Авганистанаца који су, према наводима немачког Министарства унутрашњих послова, од краја 2016. из Немачке враћени у домовину.

Фархад је био малолетник када је побегао из Авганистана. У Немачку је дошао сам, отац и мајка су му мртви. У Немачкој није био кажњаван. А немачки МУП је управо тим аргументом често оправдавао протеривање неких људи. Његов захтев за азилом је одбијен, и то упркос очајничким покушајима немачких пријатеља да му помогну да остане.

Сваке године на хиљаде Авганистанаца безуспешно покушавају да добију дозволу боравка у Немачкој. Између јануара и јула ове године немачке власти су размотриле око седам хиљада захтева за азил Авганистанаца - око 60 одсто је одбијено, иако се ситуација у тој земљи рапидно погоршавала.

Тек 11. августа, само четири дана пре него што су талибани преузели контролу над Кабулом, немачки МУП је обуставио депортације из Немачке у Авганистан. Тренутно је у Немачкој око 30.000 Авганистанаца који су у лимбу - није им додељен азил, и теоретски би једног дана могли да буду депортовани.

На радару талибана...

Оно што Фархад пише, речи су огорченог човека. Каже да је већ раније имао осећај да га је Немачка оставила на цедилу. Сад опет има исти осећај. Неко попут њега, човек који је већ једном био протеран из Немачке, није имао никакве шансе да се нађе на неком лету којим је Бундесвер евакуисао људе из Кабула.

"Кад талибани сазнају да сам живео у Немачкој, убиће ме", уверен је Фархад.

Авганистанци који су, попут Фархада, били на Западу и морали да се врате, заиста су у опасности.

"Срео сам многе повратнике, људе који рецимо имају видљиве тетоваже на врату или на рукама. За талибане је то недопустиво", каже нам Абдул Гафор. Повратници са Запада су за талибане претња јер тешко да ће се помирити са стилом живота који намећу ти радикални исламисти.

Гафор прича на основу личног искуства. И он је побегао у Европу, али 2013. су га Норвежани протерали натраг у Авганистан. Након повратка је основао невладину организацију АМАСО (Afghanistan Migrants Advice and Support Organization) како би помогао другим повратницима.

Прича нам да повратницима није било лако у Авганистану, да су изоловани у пословном свету, често и у својим породицама.

"У народу влада мишљење да су те особе урадиле нешто погрешно и да су због тога протеране".

Сигурност у Хамбургу

Гафор је постао познат захваљујући ангажману око повратника, али се зато нашао у опасности. Одавно му породица и пријатељи говоре да опет напусти Авганистан. "Добијао сам често претње. Али знао сам да се носим са тим".

Али, кад су талибани умарширали у Кабул, није видео другу могућност него да побегне. На брзину је у канцеларији уништио документе на којима су била имена и адресе повратника.

"Имао сам неколико врло осетљивих случајева, међу њима и људи који су конвертирали у хришћанство или атеисте. Нисам хтео да угрозим ниједан људски живот".

И његов живот се нашао у опасности, уверен је Гхафор. "Немам никаквих илузија да би ме они поштедели".

Абдул Гафор је већ неколико дана на сигурном. Налази се у Хамбургу, граду удаљеном скоро 7.000 километара од Кабула. Захваљујући чињеници да је био тако познат и експониран, његово име се брзо нашло на попису путника које су Немци евакуисали из Кабула. Управо је он био један од само седам особа које су 17. августа евакуисане првим летом Бундесвера из Кабула.

Седео је у готово празном авиону, емоције су га савладале: "Плакао сам током лета", прича он за Дојче веле.

Страх на улици

И док је Гафор изван опасности, Фархад и даље живи ноћну мору. Откако су талибани преузели власт, његова супруга се није усудила да изађе на улицу. И он иде само у нужну набавку. Немачки пријатељи до сада су му сваког месеца слали нешто новца, преко Вестерн Јуниона. Сад има још двадесетак евра.

Каже, плаши се сваки пут кад изађе на улицу. Скоро све је затворено, осим трговина с прехрамбеним намирницама. Много мање људи иде напоље, готово да уопште не виђа децу. Жене се појављују само у пратњи мушкараца. "И свуда су наоружани мушкарци", додаје он.

Талибански борци га често заустављају и питају: "Ко си ти, куда идеш? Чиме се бавиш? Јеси ли икада радио за полицију или за странце?" Увек иста питања. И Фархад онда каже да иде у куповину хране. И не каже им своје право име. "Мораш лагати како би спасао живот". До сада га талибани нису питали да им покаже документе.

У неколико наврата је Фархад повео и сина. Дете је плакало, каже, хтело је да изађе из куће, на свежи ваздух. Фархад је дечаку рекао да су брадати мушкарци нешто попут нове полиције у граду. Још једна лаж. Али с лажима ће сигурно морати да живи још неко време. Фархад наиме не верује да ће он и породица ускоро успети да побегну из Кабула.

Бриге око колега

Откако је стигао у Немачку, Гафор је у акцији без паузе. Свакодневно из домовине прима поруке и позиве у помоћ. Преко друштвених мрежа покушава да уради шта може. У контакту је са сарадницима који су још увек у Кабулу. "Још нисам могао ништа учинити да им помогнем".

Жели ли да остане у Европи? Абдул Гафор не зна одговор. Каже да му треба времена да свари оно што је све доживео.

"Још не могу да схватим шта се све догодило и којом брзином. Имам осећај да сам изгубљен" .