Немачка затвара очи пред судбином својих стараца

Старији господин већ три године је у инвалидским колицима. Његова супруга болује од Паркинсонове болести. Сами су у кући и њихов живот би био незамислив без неговатељице из Пољске.

Она је ту за све – пере и кува за њих, чисти кућу и мисли на лекове и њихове термине код лекара. Живи у адаптираним подрумским просторијама у њиховој кући и за њу не постоји радно време – увек је ту.

И њен супруг ради исти посао, недалеко од места где се она брине за ове немачке старце. Њихова деца у Пољској одавно су кренула сопственим путем, а они се на сваких неколико месеци враћају на своје сеоско имање у домовини.

У Немачкој ради најмање 300.000, а можда чак и 600.000 таквих неговатељица и неговатеља. Поузданих података нема, јер се многи такви послови договарају "на црно".

Притом је у случају неговатеља са истока Европске уније, из Пољске, Бугарске или Румуније, бар њихов боравак у Немачкој легалан. У сваком случају, таквих људи једноставно нема довољно да се подмири потребе у Немачкој.

Стварност нема везе са законом

Зато има много таквих помоћника и из држава ван ЕУ. Али, кад је неговатељица нпр. из Украјине, онда ту постоји озбиљан проблем – шта ако јој се нешто догоди док ту ради?

Зато постоје веома "креативна" решења за њихово здравствено осигурање и запошљавање преко разних посредника, који – бар у теорији – покривају њихову социјалну заштиту.

Постоји много агенција – не само из Немачке, већ и из Пољске или Румуније – које нуде услуге неговања старих и немоћних. Многи ипак највише верују кад некога нађу "преко познатих". Јер не само да је то скупо – немачка породица треба рачунати да ће је то коштати бар око 2.000 евра месечно – већ у том послу има и много других проблема.

Не само да је проблем то што ангажовани често нису обучени неговатељи, већ и то што се дешава да они нетрагом нестану с накитом и вредностима оних о којима је требало да се старају.

Дојче веле је разговарао с једном таквом посредницом у ангажовању неговатеља. Она је медицинска сестра из Немачке и жели да остане анонимна, јер је то чиме се бави на ивици закона.

Каже да је све почело када је тражила неговатеља за своју болесну мајку, а сада се већ осам година бави таквим услугама за круг познатих људи.

Иако се многи јављају за такав посао, није лако пронаћи особе које то заиста знају да раде, каже наша саговорница: "Бар 15 одсто оних који то желе да раде уопште нису подесни за тај посао. А ако је њихово прво питање у разговору: 'Колико код вас могу да зарадим', онда одмах кажем: 'Довиђења'."

Медвеђа услуга немачког суда

Има и случајева где немачки послодавци неговатеље држе као да су робови, а јасно је да и они морају да буду одговарајуће плаћени.

То је и мишљење највише немачке инстанце за радно право, Савезног суда за радне односе, који је недавно донео одлуку да и страни неговатељи док раде у немачкој морају да уживају иста права као и њихове немачке колегинице и колеге.

То значи да морају да буду плаћени најмање колико је минимална надница у Немачкој.

Кад се помене та пресуда, медицинска сестра с којом смо разговарали хвата се за главу.

У пракси то, каже, значи да готово ниједна породица у Немачкој то себи неће моћи да приушти. Кад би се бројали сви сати, то би било и 10.000 евра месечно. "Додуше, само мањи број њих заиста ради 24 сата на дан, а то значи да би у тим случајевима морале да се уведу три смене дневно." То опет онда значи – не једна, него три неговатељице у домаћинству, јер немачки закон јасно прописује и радно време.

"Такав модел никад неће моћи да функционише, а не може ни да се плати. А да и не говоримо да Немци уопште нису спремни да раде тај посао", каже медицинска сестра.

И додаје да је то и људима из иностранства медвеђа услуга: "Њима је потребан тај посао, они тим новцем хране своје породице код куће. Ако то постане тако скупо, онда старији људи то више неће моћи да плаћају, а неговатељи више неће имати посла. Никога не треба експлоатисати, али то није услуга никоме."

Једина алтернатива...

Клаус Фусек је социјални радник и аутор више књига о нези у Немачкој. Његов утисак је да се у Немачкој уопште не говори о размерама тог проблема, а погођени су чак и сами неговатељи, јер и у њиховим породицама често постоји неко кога треба неговати. Ретко се која породица у Немачкој није с тим суочила, и све оне знају да "званични" модели готово уопште не функционишу.

Да, постоји могућност да се добије помоћ читавог низа немачких организација за кућну негу, али се то по правилу своди само на посете једном или два пута дневно, евентуално на помоћ у личној хигијени или у храњењу, што за многе немоћне уопште није довољно. Па и то се онда папрено наплаћује.

Постоји и подршка за негу, али она зависи од такозваног степена немоћности. Па и то је, у случају приватне неге, једва пар стотина евра месечно, док институционалне службе из исте те касе добијају двоструко више за много мању услугу. Све то уме и да потраје, па су многе породице одобрење за повишицу подршке добиле тек након што је немоћна особа већ преминула.

Клаус Фусек упозорава да тек предстоји да стари и немоћни постану и припадници тзв. "беби-бум генерације", односно они рођени између 1955. и 1969. Већ сад је систем на ивици колапса, а кад они буду дошли, неће бити ни новца, ни људи.

Његова прогноза је и више него мрачна: "Нега старих и немоћних судбинско је питање за читаво друштво. У супротном ћемо ускоро веома озбиљно морати да почнемо да разговарамо о активним облицима помоћи при умирању, јер неће бити никога ко ће те људе да негује."