Десет година Арапског пролећа – шта је остало после револуцинарног заноса
Талас протеста у арапском свету, који је назван Арапско пролеће, почео је на данашњи дан пре десет година у Тунису, да би се убрзо потом проширио на целу Северну Африку и Блиски исток. На улице и тргове арапских градова изашао је до тада незабележен број људи, који су били спремни да своје друштвено незадовољство отворено искажу протестујући против вишедеценијских властодржаца. Домино ефектом, урушени су ауторитарни режими у неколико арапских земаља.
Пре десет година млади продавац воћа Мухамед Буазизи запалио се испред градске скупштине у свом родном граду у Тунису, у знак протеста против локалних полицијских званичника који су му запленили колица и воће.
Тај чин изазвао је протесте широм земље.
Демонстрације у Тунису прелиле су се на Алжир, Мароко, Либију, Египат, Либан, Оман, али и добро утемељене монархије попут Бахреина, Кувајта, Јордана и Уједињених Арапских Емирата.
Тако је смрт 26-годишњег продавца воћа постала симбол колективног беса којим је почела нова ера у арапском свету.
Револуције је карактерисала брза организација младих, преко мобилних телефона и друштвених мрежа.
То је нарочито било видљиво у Египту и Либији, а касније Сирији где су грађани деценијама живели у сиромаштву и нису имали никаквих могућности.
До средине јануара Бен Али је побегао из Туниса у Саудијску Арабију.
У Каиру су демонстранти изашли на трг Тахрир, што је довело до пада председника Хоснија Мубарака након 30 година на власти, али је Абел Фатах ел-Сиси успоставио нову диктатуру.
Либија, у којој је Муамер Гадафи владао деценијама, такође је била уздрмана, као и Сирија у којој режим Башара ел Асада годинама након покушаја смене одолева спољним и унуташњим притисцима.
Политички преврати обeлежили су крај једне ере у којој су арапском политиком доминирали Бен Али у Тунису, Мубарак у Египту, Гадафи у Либији и Салех у Јемену, али и почетак новог циклуса нестабилности и разарања у региону Блиског истока и Северне Африке.
Наслеђе Арапског пролећа десет година касније
Десет година касније, Арапско пролеће довело је до скромног политичког и економског напретка скоро свих земаља које су у њему учествовале, наводи у анализи Council of Foreign Relations.
У неким регионима репресија је и даље присутна, велики број људи напустио је домовину, а многи жале што су револуције и покренуте, јер мисле да су пре њих живели боље.
Економски раст се од 2010. преполовио, а незапосленост међу младима који чине 85 одсто становиништва је огромна.
Деценију од самоспаљивања, Мухамед Буазизи више није у моди у Тунису, пише Гардијан.
Његова породица преселила се у Канаду и прекинула скоро сваку везу са Сиди Бузаидом.
"То нас је упропастило, као неко проклетство", каже пролазник у главној улици овог града.
"Нешто је кренуло по злу у тој револуцији", истакла је за Ројтерс Атиа Атмуни, пензионисана професорка филозофије која је помогла у подизању побуне када је Буазизи умро.
Чињеница је да су се наде о демократским променама распршиле и претвориле у крвопролиће, нарочито у Сирији, Јемену и Либији где грађански ратови и даље трају.
Ни Европа није остала имуна на Арапско пролеће. Мигрантска криза изазвaна дубоким незадовољством и после револуција на Блиском истоку, довела је милионе људи на европске границе, па су се проблеми са афричког континента пренели брзо и на Стари континент.
Коментари