Педесет година од историјског клечања Вилија Бранта

Вили Брант је клечао само 30 секунди, али је ушао у историју. Немачки социjалдемократа је децембра 1970. био први немачки канцелар који је ступио ногом на пољско тло.

Oд немачке окупације Пољске у Другом светском рату и убијања која је починила окупаторска војска тада је било прошло свега 25 година. Брант је допутовао у Варшаву да би омогућио нови почетак у немачко-пољским односима.

Пред спомеником устанку у Варшавском гету Брант је у преподневним сатима 7. децембра полагао венац.

Положио је венац, вратио се корак-два назад и сачекао. Одједном је клекнуо погнуте главе. Тако је остао на тврдом, мокром граниту. Фотографи су се сјатили око њега слутећи да ће та фотографија обићи свет.

"Када језик закаже"

"Над понором немачке историје, под теретом милиона убијених, урадио сам то што људи иначе раде када језик закаже", написао је касније Брант у својим сећањима. Клечао је као грешник, ослањајући се на хришћанске мотиве.

Рекао је да се молио да Немцима буде опроштено. Он, који је одувек био противник нациста, хтео је да његовом народу опросте.

Брант је рекао да то није било планирано. "Моји најближи сарадници нису били мање изненађени од репортера и фотографа који су били поред мене", записао је Брант.

Кшиштоф Рухњевиц, професор историје на Вроцлавском универзитету каже да је и пољска влада била изненађена.

"До тада су то били `зли Немци`. Представљали су их као реваншисте. А онда дође немачки канцелар и клекне, показујући спремност на кајање", подсећа Рухњевиц.

Пољски историчар каже да је пољска влада исправно схватила Брантов гест, али да партијска пропаганда није престала да производи негативну слику Немаца.

Рухњевиц каже да бројни Пољаци нису ни сазнали за гест. Фотографија није објављена у пољским новинама. Брантова политика показала је резултате тек на дуже стазе.

Већина није одобравала

А Немци? Историчарка Кристина Мајер из Фондације "Вили Брант" каже да је Брантово клечање било повреда табуа. Изгледа да већина Немаца још увек није била спремна да замоли за опроштај због нацистичких злочина.

Анкете су 1970. показале да је сваки други Немац у Западној Немачкој сматрао да је Брантов гест претеран и одбијао га је.

Брант је приликом те посете потписао Варшавски уговор, којим се Немачка одриче својих бивших источних територија, које су после Другог светског рата припале Пољској.

Конзервативна демохришћанска опозиција је то одбила. А екстремни десничари су Бранта чак називали "народним издајником".

Многи историчари сада виде овај Брантов потез као корак на путу ка поновном уједињену Немачке 1990. године.

Повратак сенки

Шта је са данашњим немачко-пољским односима? У Варшави од 2015. влада конзервативна партија Право и правда, и то уз апсолутну већину.

Речи као што су неповерење, удаљавање, стаганција – од тада владају у медијским насловима који описују односе Варшаве и Берлина.

Сенке прошлости се често надвијају над те односе. Доскора се огорчено полемисало о месту на којем би у Берлину требало да се подигне споменик пољским жртвама нациста.

"Из перспективе последњих неколико година, могу да посматрам то клечање као празан гест", каже Аркадијуш Муларчик, политичар владајуће пољске партије Право и правда.

"Иза тога није стајало ништа. Какво је то извињење за злочине ако потом није уследило обештећење Пољске", пита Муларчек који је предводио парламентарну комисију која је формулисала репарационе захтеве Пољске према Немачкој.

Ретро политика

Пољски историчар Рухњевиц каже да га данашњи немачко-пољски односи подсећају на оне из седамдестих, али данас је потпуно другачије време - Немачка и Пољска имају бројне уговоре, границе су сигурне, обе земље су у Европској унији, али "симболичка компонента Брантовог геста није интернализована".

У Немачкој је направљена златна кованица од два евра са мотивом Брантовог клечања, представљена је и поштанска маркица, а планирани су симпозијуми.

Рухњевиц каже да пољска страна није ништа планирала. На Тргу Вилија Бранта у Варшави, једва 200 метара од места на којем се све одиграло, постоји споменик који подсећа на Брантов гест.

Да ли тај тренутак данашњим људима нешто значи? Бронзану таблу већ прекрива патина, али Брантово лице још увек блиста. Изгледа да људи који овамо дођу имају потребу да додирну канцелара који клечи.