Нови увид у ратне злочине "Јединице 731"

Јапански медији ове недеље пишу о садржају новооткривених владиних докумената са почетка педесетих година који пружају до сада непознате податке о тајновитој специјалној јединици за вођење биолошког и хемијског рата која је у Кини и другде пре и током Другог светског рата вршила ужасне медицинске експерименте на живим људима и употребом забрањеног биолошког и хемијског оружја усмртила, сумња се, неколико стотина хиљада људи.

Документ под насловом "Опште стање Одсека за борбу против епидемије и снабдевање воде Квантуншке армије", чији су детаљи ових дана саопштени јавности, један је из низа драгоцених записа о јапанском програму за биолошко и хемијско оружје које је израдило Јапанско министарство здравља 1950. и 1951. Њих је прошле године у Националној архиви открио почасни професор Универзитета медицинских наука у Шиги Кацуо Њишијама, али све до сада нису били доступни за проучавање и анализирани.

У наведеном документу приказано је бројчано стање и описани организациона структура и специјалности сваке од подружница тог армијског одсека наизглед невиног назива, који је заправо био сегмент јапанске војске који се бавио развојем биолошког и хемијског оружја. Спис бележи и имена припадника и говори о томе на који начин су се они повукли у земљу при крају рата.

Њишијамина открића привлаче велику пажњу медија у Јапану због чињенице да су функционери владе у протеклих неколико година у више наврата на питања посланика у парламенту одговарали да не постоје владини документи о злогласном биолошко-хемијском програму.

Полуга зла

Упркос бенигном и релативно неупадљивом називу, Одсек за превенцију епидемија и снабдевање водом Квантуншке армије, која је под окупацијом држала Манџурију, био је носилац суровог јапанског програма за хемијско и биолошко оружје током окупације Кине и трајања Другог светског рата.

Мада су јапанске лабораторије за развој биолошког и хемијског оружја у саставу Квантуншке армије већ биле присутне у Манџурији од 1932. када је на њеном тлу основана марионетска држава Манчуко, штаб и главни истраживачки комплекс Одсека за превенцију епидемија и снабдевање водом званично су успостављени под називом "731. Манџуријска јединица" 1936. године на ободу кинеског града Харбин у месташцу Пингфанг, где је за њихове потребе изграђено чак 450 зграда.

Део нехуманих медицинских експеримената које је на људима спроводила та формација, широко позната по упроштеном имену "Јединица 731", тицали су се физиолошких, односно, физичких параметара, као што су колико дана субјекти лишени хране могу да преживе искључиво на води, колико крви у ком размаку може да се извади из људског тела пре него што испитаник премине или колико времена на којим температурама треба да се људски удови у потпуности замрзну. Тако су, на пример, зарад евентуалног будућег рата у хладном совјетском Сибиру или на Аљасци, кинески заробљеници везивани за стубове по великој зими и поливани водом, те њихови смрзнути удови одсецани и проучавани.

Неке од тих суровости имале су одређену, иако невелику и ужасној људској патњи непропорционалну сврху – послужиле су да се нађу одређени одговори, попут оног о томе који је најбољи начин да се излече промрзлине и да ли се одређене заразне болести попут сифилиса преносе са мајке на децу. Друге, попут убризгавања животињске крви и урина или одсецања и потом пришивања удова наопачке, су биле чиста перверзија, односно, гротескна игра болесних умова.

Перверзни допринос науци

Узорци крви и ткива, па и читави лешеви, пребацивани су авионима у Јапан и уступани на проучавање и цивилним болницама и универзитетима, а амбициозни командант јединице бактериолог Широ Ишии је чак позивао професоре медицине и њихове студенте да дођу у Кину у његове лабораторије како би могли на лицу места да проучавају шири дијапазон узорака и обучавају војнике у основама епидемиологије, физиологије и патологије.

Познати су примери у којима су ти јапански научници објављивали радове о изазивачима заразних болести у којима су описивали експерименте на "мајмунима", без прецизирања врсте примата како је то уобичајено у стручним часописима – то је била једна врста кода која је сугерисала да су субјекти експеримента, заправо, људи. У једном таквом раду чак је поменуто да су се намерно инфицирани мајмуни "жалили на главобољу".

Такође, била је јавна тајна да су лекари из Јапан током својих студијских путовања у Манџурију учествовали и у бруталним и често морбидним операцијама над страним заточеницима као што је пришивање ампутираних удова и извађених органа на делове тела којима они, природно, не припадају.

Сејачи смрти

Поред физичких испитивања, која су укључивала и ефекат разних врста ватреног и хладног оружја на људско тело, "Јединица 731" је радила на биолошком оружју, притом излажући заробљенике попут кинеских родољуба и њихових сарадника, али и потпуно невине и насумично киднаповане локалне становнике, смртоносним бактеријама на експерименталним полигонима.

С обзиром да након смрти бактерије које разлажу и хране се мртвим ткивом, својом активношћу онемогућују прецизан увид у ефекат биолошког оружја на организам и да због тога кадавери нису од користи, јапански војни лекари су, у жељи да се увере у утицај бацила на органе живих јединки, на заробљеницима вршили страшне вивисекције, често без анестезије.

Заточеници на којима су обављани експерименти називани су "балвани" – погрдни надимак који их је дехуманизовао и у глави злочинаца ублажавао осећај кривице, а који је изабран јер је током градње лабораторија локалним радницима и становништву речено да ће то бити комплекс за обраду дрвне грађе.

Припадници јединице су и намерно ширили кугу, колеру, антракс, хеморагијску грозницу и тифус у насељима, ослобађајући у њих преносиоце попут бува, пацова и заражених паса, односно, загађујући изворе воде. Бацили су по кинеским селима такође сејани из ваздуха, прскањем из танкова или специјалним керамичким бомбама.

У насеља су потом у заштитној опреми улазили припадници јединице, прегледали болесне и мртве и вршили попис затеченог стања. То су били експерименти у којима се настојало открити која врста смесе или течности може да испоручи изазиваче болести на земљу без да се они распрше до те мере да постану неефикасни, који материјал је погодан за бомбе испуњене бактеријама, колика површина може да се покрије с које висине, колико и које животиње су постали преносници и колики проценат људи засутих патогенима се разболео, односно, настрадао. Добро документован је случај у месту Нингбо, где је у експерименту с бацилом куге у страшним мукама умрло око 100 људи.

Куриозитет је да су пацови потребни за проучавање и ширење бацила, осим у Кини, узгајани и у Јапану, где су сељацима у ту сврху исплаћиване новчане надокнаде. За једноставне послове у вези гајења тих глодара коришћени су ђаци, који су своје задатке обављали ентузијастично, верујући да је реч о игри или друштвено корисном раду.

Јапанска војска по први пут је употребила биолошке патогене у ратним операцијама у сукобу са Црвеном армијом и монголским снагама код села Номонхан 1939. године. Они су касније рутински коришћени у борбама против снага кинеске Националистичке партије Чанг Кај Шека, и Мао Цедунгових комуниста. У то време, још један битан аспект биолошког рата био је и бактериолошки напад на коње и стоку непријатеља, како би се успорило његово напредовање, односно, изазвала глад.

Интересантан је случај у провинцији Џеђианг, где је, због грешке у подметању патогена, од дизентерије, колере и тифуса умрло 1.700 јапанских војника.

Још један вид делатности "Јединице 731", која је била језгро Одсека било је испитивање и производња бојних отрова, попут иперита. Млађи брат тадашњег цара Хирохита, принц Микаса, обишао је седиште те формације у Манџурији, када му је приказан филм експеримента у којем је на заробљенике испуштан бојни отров.

Јапанске лабораторије за медицинске опите и експериментисање биолошким и хемијским оружјем временом су успостављене у Пекингу, Гвангџоу, Сингапуру и другде, укупно на бар 26 локација. У њима је све у свему, сматра се, живот изгубило око 10.000 људи.

Некажњени злочини и послератно ћутање

Упркос нечовечним интервенцијама на заробљеницима попут вивисекција и ампутација и масовним злочина над цивилима, припадници "Јединице 731" који су се евакуисали у Јапан, који је 1945. потпао под америчку окупацију, слично многим нацистичким научницима, после рата су избегли суд захваљујући томе што су своја сазнања проследили војсци САД и добили имунитет од правног гоњења.

Чланови те злогласне формације, коју и поједини некинески историчари оптужују да је проузроковала смрт преко 200.000 људи, неометано су наставили своје каријере, а неки од њих су после рата чак доспели на истакнуте и утицајне положаје у друштву – у здравству, политици и спорту. И командант Широ Ишии, који би се с правом могао назвати јапанским Јозефом Менгелеом, остао је на слободи до краја живота.

У Јапану се деценијама врло мало знало о мрачној делатности Одсека за превенцију епидемија и снабдевање водом Квантуншке армије. Лабораторије и полигон његове окоснице, "Јединице 731", у којима је, сматра се, настрадало око 3.000 људских заморчића, дигнути су у ваздух када је почео велики јуриш Црвене армије 9. августа 1945. на положаје јапанске војске у североисточној Азији.

Том приликом, сви заробљеници комплекса у Пингфангу су побијени и њихови лешеви спаљени. Сви документи су уништени, а припадници јединице су примили наредбу да не проговоре о свом злочиначком раду и практично се заклели на ћутање. 

Документ који је открио професор Њишијама показао је да је злогласни одсек Квантуншке армије у том тренутку имао 3.262 припадника, од чега је чак 2.149 било у саставу "Јединице 731".

Нова гласност

За ту тајну формацију светска јавност сазнала је по први пут четири године након рата захваљујући сведочењима на суђењу њеним заробљеним припадницима које је организовао Совјетски савез у Хабаровску.

Међутим, њихова зверства над кинеском популацијом и ратним заробљеницима, међу којима је било и нешто Американаца и Руса, била су готово сасвим непозната у Земљи излазећег Сунца све до деведесетих година прошлог века када су неки од припадника "Јединице 731" у дубокој старости по први пут проговорили о њима. Тада је направљена прва музејска изложба о њеним активностима, која је обишла земљу, и објављено неколико важних документарних књига.

У 2002. години Окружни суд у Токију је по тужби групе кинеских грађана који су тражили одштету за злочине које је починила "Јединица 731" донео историјску одлуку у којој је исте признао као чињеницу, али није досудио финансијску компензацију, правдајући то мишљењем да је јапанска држава већ регулисала ратне репарације.

Последњих година (2017.) јавни телевизијски сервис НХК направио је значајно истраживање о улози цивилних лекара из читаве земље, нарочито оних са водећих јапанских универзитета, у експериментима "Јединице 731" на живим људима у Манџурији и о огромним сумама новца који им је држава додељивала за нехумано истраживање.

Раније ове године, јапански медији су јавили да је формирана група грађана која тражи преиспитивање диплома и звања које је Универзитет Кјото, који је у војне лабораторије у Манџурији послао нарочито пуно истраживача, доделио током рата за радове у којима су кориштене опсервације и подаци добијени захваљујући експериментима на људима. 

Тако се у Јапану у последње време, у великој меру захваљујући професору Њишијами, можда више него икад отворено говори о злочинима "Јединице 731" и других војних формација умешаних у експерименте и ратовање биолошким и хемијским оружјем, као и о улози државе и цивилних образовних институција у њима.