Како је филмско острво постало поприште међудржавног спора

Идеолошки спор Јужне Кореје и Јапана око догађаја из Другог светског рата преточио се у трговински рат и економски бојкот.

Медији у источној Азији јављају да ће влада у Сеулу до краја месеца поднети званични захтев да мало, међу туристима популарно јапанско острво Хашима, које је 2015. године регистровано као светска баштина под заштитом Унеска, буде уклоњено с те листе.

Разлог за то је што нови информациони центар који је у Јапану почео с радом 15. јуна, по тврђењу власти у Сеулу, упркос ранијем договору између двеју влада и Унеска, не садржи чињенице о томе да су на то острво током Другог светског рата против своје воље на рад у нехуманим условима довођени грађани с Корејског полуострва.

Овај проблем део је спора између Јужне Кореје и Јапана о присилном раду пре и током Другог светског рата, који је актуелан последњих година, а који је опет један од битних елемената у дугогодишњем сукобу између Сеула и Токија у вези виђења историје, односно о томе како је јапанска држава третирала локално становништво током окупације Корејског полуострва, посебно током трајања Другог светског рата. 

Сложена историја

У новијој историји Јапан је почео да се отворено политички и војно меша у прилике на Корејском полуострву од 1895. године када је тријумфовао у рату с Кином која је до тада Кореју држала у вазалном положају.

Острвска царевина је загосподарила Корејом 1905. као својим протекторатом, након победе у рату с Русијом, која је у то време била његов такмац за превласт на полуострву. Пет година касније Токио је потпуно припојио Корејско полуострво и њиме владао до краја Другог светског рата 1945. године.

У том периоду Земља излазећег сунца је населила око 100.000 јапанских породица у Кореју и доделила им земљу одузету од локалних становника. Токио је у крви угушио неколико устанака и забранио употребу корејског језика у школству и администрацији, те присилио локално становништво да прихвати јапанску веру шинто, у склопу које је јапански цар био величан као божанство.

Током Другог светског рата јапанске власти су регрутовале корејске младиће за службу у Јапанској царској војсци, присилиле око милион Корејаца на рад за потребе јапанске армије и економије, те натерале неколико десетина хиљада жена са Корејског полуострва на рад у јапанским војним борделима.

Популарно острво

Хашима, ненастањено острво које административно припада префектури Нагасаки, једно је од 23 локације: фабрике, бродоградилишта и рудника угља, које су данас споменици који сведоче о убрзаној индустријализацији Јапана у периоду владавине цара Међија (1868–1912), када је извршен прелазак са феудалног на модерно капиталистичко уређење уз све неопходне промене у политичком, економском и правном систему и уз увођење плодова западне науке и технологије.

На острву, које се налази на 17 километара од лучког града Нагасакија, резерве угља су откривене још далеке 1810. Почев од 1887, оно је коришћено као рударска база за подводну експлоатацију угља. Четрдесетих година 20. века на њему су под присилом радили Корејци и Кинези, који су и иначе масовно коришћени као радна снага у јапанском ратном напору.

Сматра се да је на Хашими од 1943. до 1945. између 500 и 800 Корејаца било присиљено на рад у нехуманим условима, од чега је преко 120 преминуло. То острво од шест и по хектара, у власништву корпорације "Мицубиши", врхунац је доживело крајем педесетих година када је на њему живело преко 5.000 људи. Након што су налазишта угља пресушила, острво је у потпуности напуштено 1974. године.

Оно је данас познато по бетонском зиду којим је у целости опкољено, а који га штити од таласа, и по празним, сабласним зградама које стварају специфичну, дистопијску атмосферу због које је у више наврата коришћено као локација за снимање филмова, међу којима и једног из серије о фиктивном британском агенту Џемсу Бонду (Скајфол, 2012).

Иначе, у Јужној Кореји је брзо након проглашења Хашиме за светску баштину направљен потресни филм о судбини корејских радника на том острву, који је пуштен 2017. и приказан у око 40 земаља.

Хашима се у Јапану често назива "острво бојни брод", јер својим изгледом, односно рељефом и великом количином бетона, подсећа на оклопљено војно пловило.

То деценијама запуштено острво, које је већим делом настало насипањем земље, у последњих десетак година је постало популарно туристичко одредиште.

Неиспуњено обећање?

Јапан је захтев за регистрацију Хашиме и других индустријских локација из доба Међи Унеску поднео 2009. године. Та молба је прихваћена шест година касније након што су јужнокорејска и јапанска влада, по тврђењу Сеула, постигле компромис по којем је у текст објашњења о смислу које то острво има за развој Јапана требало да буде унесена информација о томе да су на њему током рата Корејци и друге народности биле присиљене на рад у тешким условима.

У Сеулу се сада, на основу материјала који је у Јапану подељен јужнокорејским новинарима, тврди да новоотворени информациони центар посвећен локацијама које су признате као светска индустријска баштина Унеска не садржи никакве информације о присилном раду и чак нуди снимке интервјуа у којима се тврди да на њима није било експлоатације.

Јужнокорејски медији износе и податак и да је на седам од 23 јапанске локације регистроване као светска баштина Унеска под присилом радило, укупно, преко 33.000 Корејаца.

Званични Токио, међутим, тврди да се обавезао само на то да призна допринос корејских радника економском развоју на локацијама уврштеним у светску индустријску баштину 2015, а не на то да у материјалима као што су брошуре и видео-снимци употреби израз "присилни рад".

Економске последице идеолошког сукоба око исправног схватања историје

Јужна Кореја и Јапан у последњих годину дана се интензивно споре око проблема одштете корејским жртвама присилног рада.

Наиме, јужнокорејски судови донели су крајем 2018. пресуде по којима јапанска предузећа која су у прошлости експлоатисале кореанске раднике, као што су "Мицубиши Хеви Индастриз" и "Нипон Стил", морају да истима исплате компензацију за присилни рад у нехуманим условима, попут лишавања сна и недовољне исхране.

Врховни судови у Сеулу и Дегуу потврдили су те пресуде и чак издали наредбе о пленидби имовине јапанских предузећа у Јужној Кореји, које би ускоро могле да буду извршене.

Токио, који тврди да је проблем ратних репарација решен потписивањем међудржавног споразума са Сеулом још 1965. године, прошлог јула је увео ограничења на извоз хемикалија и компоненти који имају примену у електронској индустрији у Јужну Кореју.

Он је потом и избрисао Јужну Кореју с беле листе најповлашћенијих трговинских партнера, што за јапанске компаније значи сложеније и строже процедуре за одобравање извоза у Јужну Кореју.

Ове рестрикције, по тврдњи владе у Токију, уведене су због кршења договора о поступању са робом увезеном из Јапана, односно, тога што је један део хемикалија и компоненти осетљивих у безбедносном смислу преко Сеула доспео у Северну Кореју, против које Јапан спроводи економске санкције.

Сеул, међутим, тврди да то није тачно и да су ограничења које је увела влада у Токију, заправо, санкције због тужби против јапанских предузећа у вези с проблемима присилног рада. Јужнокорејска влада зато је уложила жалбу Светској трговинској организацији. У тој земљи је прошле године дошло и до бојкота јапанских производа, чиме је економска штета додатно увећана, а односи између две земље додатно затегнути.

Трвење око информација у вези с острвом Хашима најновија је епизода у сукобу између две земље о догађајима који су се десили пре више од 75 година – идеолошком спору који генерише осетну економску штету у садашњости.