Корона заплашила Немце, у болницу не иду ни када имају мождани удар

Почетком априла, Томас С. је имао мождани удар. У Немачкој су тада већ биле на снази рестрикције у јавном животу, из Италије су пристизале драматичне слике са станица за интензивну негу са пацијентима које је напао коронавирус.

Томас С. има 50 година и спада у ризичне пацијенте - пре четири године је имао срчани удар, има повишен шећер у крви, пуши, и бори се са превеликом телесном тежином.

Када је одједном схватио да не може да разазна слова којима је писао поруке на мобилном телефону, у њему је прорадио аларм, но није хтео да иде у болницу.

"Тамо су оболели од короне и ја сам могао да навучем себи и ту болест", каже Томас за Дојче веле.

И заиста, има индиција да висок крвни притисак, дијабетес, астма, рак и други озбиљни здравствени проблеми могу да доведу до тешких компликација са короном. Велики број оних који су умрли имао је таква тешка обољења пре него што се заразио ковидом.

Томас С. није једини који се плашио да оде лекару. Бројке из априла показују да се број оних који у болнице долазе због инфаркта или можданог удара смањио за 30 одсто.

Ове недеље су кардиолози и онколози у својим ординацијама забележили пад броја пацијената за 50 одсто. Пацијенти су листом отказивали заказане прегледе јер су се бојали да ће се заразити короном у чекаоници.

Бројке из Немачке се поклапају са бројкама из других земаља. Међународна организација за мождани удар је у фебруару направила анкету међу лекарима и болницама из 100 земаља. Широм света је број одлазака лекару опао за 50 до 70 одсто у односу на прошлу годину.

Сваки минут је важан

"Мождани удар и инфаркт су акутни хитни случајеви у којима је важан сваки минут - па и у време пандемије", упозорио је још почетком априла у Шпигелу примаријус Кристијан Герлоф са Универзитетске клинике Хамбург-Епендорф.

"Пацијенти ни у ком случају не би требало да избегавају болнички третман из страха од заразе", упозорава доктор Герлоф.

У Немачкој од инфаркта умире 47.000 људи годишње. Трећина њих умире у болници зато што је тамо стигла прекасно или је служба хитне помоћи прекасно позвана.

Од можданог удара широм света годишње умире 14 милиона људи. И у Немачкој је то трећи по учесталости узрок смрти - после кардиоваскуларних болести и рака.

Број младих пацијената - оних који имају мање од 55 година - већ сада чини петину од 270.000 случајева годишње - и тај број се повећава, кажу експерти.

"Немачка има 330 станица за брзу реакцију на мождани удар, и то је у поређењу са другим земљама изванредно", каже Марио Лајзле из Фондације за помоћ жртвама можданог удара.

Чак и у време пандемије короне те мултидисциплинарне јединице су функционисале, иако је известан број кревета био резервисан за корона-пацијенте.

"Акутно збрињавање случајева можданог удара није било ометено. Било је проблема само за пацијенте који нису хтели да дођу у болницу или су дошли прекасно", каже Лајзле.

Рад лекара су отежавала и стриктне одредбе о кретању и задржавању у болницама.

"Клинике нам јављају да су пацијенти са акутним симптомима можданог удара готово увек долазили у болницу без пратње. Због тога неуролози нису могли да добију информације, на пример, о томе које медикаменте пацијент добија, а то је важно у третману", каже Лајзле.

Када је Томас С. напокон стигао у болницу, прошло је неколико веома важних сати. Тада већ није више могао да говори.

Сваки пети пацијент који преживи мождани удар има дугорочне последице због којих је доживотно упућен на помоћ. У Немачкој је то случај са милион људи.

У случајевима инфаркта или можданог удара, брзе и опсежне мере рехабилитације су од кључног значаја. Ипак, пандемија је омела и те мере.

Дугорочне последице

Терапеутске установе су пред великим изазовима, јер не могу да спроведу тражене мере заштите, пре свега оне о одстојању међу људима.

Осим тога, и сами терапеути због своје старости или ранијих обољења спадају у ризичну групу. Амбулантне установе су смањиле своје активности.

Немачка организација за помоћ жртвама можданог удара преноси да су људи врло заплашени и да се у страху од заразе често изолују, што повећава усамљеност и депресију.

"Онај ко се врати са мера рехабилитације и не добије даљу циљану терапију, ризикује да направи корак уназад и изгуби способности које је био повратио", каже Марио Лајзле.

Недостатак контакта са члановима породице је додатно оптерећење. Клинике за рехабилитацију и болнице су увеле стриктне забране посета.

"Тужно је то што посебно наши афазичари (људи са централним сметњама у говору, прим. ред.) не могу да буду у контакту са својим ближњима", потврђује Кристијане Маис из Центра Северног Порајња-Вестфалије за афазију.

"Али неки су у стању да телефонирају са својом породицом", каже Маис.

То је тешка ситуација за Томаса С. који после осам недеља проведених у клиници за рехабилитацију још не може да говори и пише.

Неке клинике су ставиле својим пацијентима на располагање таблет-рачунаре преко којих се пацијентима шаљу текстуалне поруке, фотографије или видео-поруке. Тако је омогућен бар неки личнији контакт, каже Маисова.

Повећање дигиталне понуде даје наде и пацијентима на рехабилитацији. Групе за самопомоћ се окупљају на интернету а прави бум бележе фитнес-апликације за опоравак, на пример, Рихепи коју је направила једна стартап-фирма из Ахена.

Софтвер нуди програме за стицање знања и пружање подршке стицању физичке кондиције, већ према мотивацији и потреби за тренингом самих пацијената.