Мигрантска зима на турско-грчкој граници – једна Марица, а река избеглица

Кастањес, грчко погранично место уз турску границу. Мање-више, то је један кружни ток са острвом измештеним из центра тако да збуњује возаче, десетак таверни сличне понуде, црква са два звоника која молитве преноси разгласом, и за тако мало место - нестварно велика зграда библиотеке.

Кроз Кастањес и шпалир поменутих таверни које се недељом пуне породицама којима није до кувања, пут води ка граничном прелазу са Турском. Тик после њега почињу предграђа Једрена. Локални Грци кажу да се у град слило 100.000 људи у последњих двадесет година, а да је грчку регију Еврос, названој по реци коју ми зовемо Марица, исто толико напустило. Овај податак изговарају с видном забринутошћу. Као да у следећој реченици желе да кажу: „Ако буде турске инвазије оданде, угасили смо га". Ипак, то не говоре, остављајући стрепњу да виси у ваздуху. 

Оно што тај ваздух с времена на време боји и греје су повици мештана једног новог градића који се рађа уз саму жичану, граничну ограду. Нису то орни звуци мобе, нити срећни покличи домаћина.

Кровови тих домова су шаторски или их нема уопште, а окућница је нерешена и често се преплиће са комшијском - зависно од тога где су пободени кочеви за које је завезан крај шаторског канапа.

Љути, гладни, уморни и тужни

Мештани су разнолики. Одрастали су углавном у Авганистану, Пакистану, Бангладешу, али и у Сирији, Ираку. Има их љутих, гладних, али и уморних и тужних.

Последњима су погледи отуђени као да су решили да се прошетају некуда мимо воље власника. Пре у прошлост него у будућност. Не обилазе више  своје троје, четворо деце која спавају на парчету дебеле јакне полегнуте на земљани душек.

Погледи очева и мајки који су из Истанбула и Једрена кренули ка Европи сада се одбијају о ту грчку граничну ограду која је испред њих и враћају се некуд далеко према Алепу и Хомсу, ко зна, можда и Дер ез-Зору или Раки. Идлибу...

И њих који тако анестезирани седе на ливади, и нас новинаре који смо дошли да видимо шта ће Европа и свет са њима, прену галама са границе.

Као по правилу, почевши од јутра, одмах после времена доручка, група од стотињак мушкараца прилази огради у мањим групама. Турски полицајци их не заустављају, тако да се они гомилају на меком појасу земље уз саму жицу високу око три метра.

Каменице и водени топови

У групама прилазе тој баријери и спуштају руке на плетену ограду која је, верују, њихова последња препрека према Европи. Они беснији крећу да рукама повлаче ограду или да везују јак канап за њу у покушају да је уз помоћ групе, са раздаљине, сруше, ишчупају. Утом, по обичају, прилази грчки ватрогасни камион или ауто и почиње шмрком да одбија људе од жице. Они грабе каменице и гађају возило. Док неправилан топот добује у лим цистерне, са мало закашњења придружује му се фијукање канистера са сузавцем.

То турски полицајци гађају на грчку страну, ваљда узвраћајући за водом повређен суверенитет. Ту су близу жице, неких педесетак метара од својих грчких колега. Пада на десетине патрона са сузавцем. Почињу да погађају Грке који носе провидне штитове и беле кациге. Ови не узмичу.

Чини се као да ће Турци променити смер сада када виде да погађају полицију с друге стране. То се ипак не догађа. Штавише, појачава се бројност тих шиштавих каписли.

Бели репови остављају траг кроз ваздух и он на моменте, ако ветар дува на страну где су новинари, постаје опор и у нос сипа прашину од бежаније око жице, затим смрдљиви сузавац и на крају дим неретких запаљених ватри са друге стране ограде.

Мирис гуме се меша са мирисом градилишта. Само што једино што се овде формира, гради и расте јесу неповерење и тензија.

И Бугарска је близу

Два сата касније, затишје. Чује се шум неке жбунарице која из шибља полеће над овом тромеђом са богатом историјом. И Бугарска је близу. Током обиласка њихових пограничних места са Турском - Прашово и Лесово, бугарски полицајци ми онако другарски, незванично, причају ко и како сме да прође бугарску границу.

Да скратим, могу евентуално тек ретки Сиријци, и након тога бивају смештени у камп у месту Харманли. Остали не могу. Ако пробају, осетиће последице. Кажу да не постоји притисак на њихову ограду.

Села која пролазим уз бугарско-турску границу су у последњем стадијуму одумирања. Путеви разлокани. Мештани ретки. Куће рушевне. Школе већ пале. Поште, касарне зјапе празне. Кроз беличасто, изгребано, крпама давно истругано стакло прозора, виде се унутра стари календари и прљави сивкасти зидови. Буквално вриште за новом руком креча.

Уз најлуђу машту и неки нови "Њу дил" овај део земље би могао да прогледа када би имао људе. Поглед је леп, не зауставља га ништа до турских планина. Клима је блага. Средина је марта, а 22 степена Целзијуса.

Грчки војници сто километара јужније и који сат касније су у маскирним кошуљама и прслуцима. Носе фантомке. Причамо о ризику да се деси трагедија ако неки сузавац падне за врат или погоди у грло полицајца са једне или са друге стране. Све незванично. Немају дозволу да било шта кажу, али им је досадно. Смене су по 12 сати. Дају песимистичне прогнозе. "Провоцирају", говоре окрећући лице према Турској. "Ко ће уз нас бити ако буде требало", питају ме. 

Марија са пумпе, последњег објекта до границе, једна је од ретких у месту која прича енглески.  Када она кува кафу, то може да се пије. Када то ради неко од момака, то је као да је опрао свећице од камиона у врелој води. И ставио шећер.

Забринути грађани Солуна

Питам је колико им смета сва ова гунгула – новинари, сниматељи, аутомобили разних регистрација... Каже: "Онако, ово је мали прелаз, не губимо много. И није досадно". Са њом се не би сложило неколико младића и девојка који су дошли из Солуна.

Док се новинари јављају уживо редакцијама, они развијају повећу заставу Грчке. Па, бар пет пута три метра. Да се види иза репортера. Пролазе док на паркингу иза пумпе шаљем из аута извештај за РТС. Гледају таблице - Љубљана. Запиткују. Прописно се легитимишемо. 

Они су забринути грађани Солуна који су дошли да виде да ли је опасност од избеглица толика као што изгледа на телевизији. Не трудим се да их уверим или разуверим. Јанис прича енглески, остали не. Два таква се одвајају и крећу кроз шуму ка граници, да извиде, ваљда. Довикујем им да је у шуми војска и да ће их ухапсити, јер неке новинаре раније јесте. Додуше, брзо су пуштени.

Грк не разуме енглески и "ради" пантомима. Његов одговор након што је схватио упозорење је био: "Баш да видим да грчки војник ухапси другог Грка!" И био је у праву, вратио се без проблема. 

Јанис, док је овај био одсутан, каже да је чуо да Ердоган прави шест кампова на шест граничних прелаза и да ће да пушта избеглице на границу где год замисли. "То није наша култура. Неће се примити овде", каже. Испуштам звук који личи на шиштање оног сузавца. Тај звук не значи ништа. Јанис то зна и не инсистира да се придружим његовој фобији.

У близини се први пут откад сам ту увече чују сирене. Ми новинари пењемо се на пругу, одакле се оба гранична објекта - и турски и грчки, виде као на длану. Ипак, сумрак је и од ограде се виде тек обриси.

Грчко-турски рат саопштењима

У линији којом сад већ у тами тек претпостављамо да се наставља жичана ограда, скоро у правилним размацима букти неких десетак пожара. Грци прилазе и гасе их шмрковима. Чује се галама и опет шиштање патрона са сузавцем. У полусатном окршају на двеста метара од новинара, почињу у исто време да се чују телефонске нотификације. То грчка влада и њен представник за медије у региону Евроса шаљу информације и видео-клипове и фотографије који инкриминишу турску страну.

Турски медији и налози на друштвеним мрежама блиски званичној Анкари, у исто време постују фотографије наводно премлаћених и до гаћа скинутих миграната, наводно, негде код Марице.

Раније су јавили да су Грци убили пластичним, не гуменим мецима, једног мигранта. Грци узвраћају снимком на коме, наводно, турски војници шутирају и песниче оне мигранте који нису успели да препливају Марицу и уђу у Грчку већ су се вратили на турску обалу.

Гледам видео-клип и то изгледа застрашујуће. Не објављујем јер немам доказ да је то тако. Немам доказ ни да Турци вуку ограду. Поливају нас међусобним оптужбама, "спамују" информацијама, а не пуштају да приђемо близу ограде и сами се уверимо. Ни једни ни други. Прете хапшењем новинара и заиста то раде. Ухапсе па пусте. Ко спортски риболовци. 

За сада, са ове "најближе даљине", приметно је да се кристалишу две могућности: Ердоган - срећан јер је добио новац и Ердоган – мање срећан, јер је добио део новца који је очекивао. У оба случаја, мигранти  и избеглице ће остати на граници Турске, која до уласка у рат у Сирији није имала моралну обавезу да их прими и чува. Сада, као да је хтела да је преузме. 

У међувремену избеглице и мигранти ће бити бабароге за јанисе из Солуна, Београда и Суботице. Пуштен је трач да је у кампу на граници регистрован коронавирус, па ето разлога више да се не пусте у Европу. Ко зна, можда га донесу на Стари континент. Све старији, болеснији и плашљивији.