Како је "мини Меркел" политички пала због Ангеле Меркел

У већини европских земаља ово не би изазвало толику политичку буру као у Немачкој, у чијем су политичком животу деценијама најважније политичка стабилност и извесност. Због тога је и недавни неочекивани резултат избора за челни двојац такође владајуће СПД изазвао неизвесност и бројна нагађања о томе да ли Немачкој предстоје превремени парламентарни избори.

Али, пропаст Меркелиних планова о такозваној постмеркеловској ери изазвао је још већу буру, пре свега због могућности да ЦДУ, баш као и СПД, у унутрашњих превирањима изгуби добар део бирача.

Штавише, да ће се у тим превирањима још драматичније променити крвна листа немачке политике у којој је већ сада јасно да се више не може очекивати да ће о власти у Немачкој одлучивати ЦДУ и СПД.

А шта се заправо десило? Зашто се повлачи Крамп-Каренбауерова? Како то да „мини Меркел" није кренула стопама претходнице? Зашто је одустала и пре него што је изгубила?
Одговор на ово питање би се укратко могао свести на то да је "мини Меркелова" заборавила да користи "Меркелину методу" у политици.

Од доласка на чело ЦДУ направила поприлично гафова 

Након тесног избора за шефицу ЦДУ пре четрнаест и по месеци, Крамп-Каренбауерова је кренула од локалног одбора до одбора широм Немачке, у намери да освоји срца чланова партије и да се као личност одвоји од доминантне канцеларке. Међутим, то јој није пошло за руком, а уследиле су и бројне грешке.

Иако је раније била релативно добра у политичкој комуникацији, од доласка на чело ЦДУ направила је поприлично гафова.

Од тога да су она и њени сарадници трапаво одговорили када их је пред европске изборе "испрозивао" један од најпознатијих немачких младих јутјубера, до тога да је предлагала успостављање међународне зоне безбедности у Сирији а да се о томе није консултовала са канцеларком па, на крају, од тога није ништа било.

Све то је јавност, али и чланство, уверило да шефица ЦДУ не успева да држи конце у својим рукама. То је утицало и на пад њене популарности, тако да је месецима на зачељу листе десет најважнијих немачких политичара по суду бирача.

У тој ситуацији, последњи пуцањ у њено председниковање странком догодио се прошле недеље када је покрајински одбор ЦДУ у Тирингији одбио послушност централи странке и гласао заједно са десничарско-популистичком Алтернативом за Немачку (АфД) и либералима изабравши новог премијера ове источнонемачке покрајине.

На овај начин ЦДУ је легимитизовала АфД, и то њено крајње десничарско крило у Тирингији, на чијем је челу Бјерн Хеке.

"Меркелина метода" 

Сви ти неуспеси су очигледно били превише за некадашњу премијерку Сара, чиме је очигледно доказала да су јој медији неоправдано дали надимак "мини Меркелова". И то пре свега због тога што није применила, што би поједини немачки политиколози рекли, "Меркелину методу" у политичкој борби.

А "Меркелина метода" подразумева, између осталог, да се због пораза не одустаје, већ се они користе како би се дошло до победе на дуги рок. Када је 2000. године дошла на чело ЦДУ Меркелова је била делом у сличној ситуацији као Крамп-Каренбауерова, јер је имала јаке мушке конкуренте у страначким редовима који су јој одбијали послушност.

Они су је пред изборе 2002. године изгурали из битке за канцеларску фотељу па је ЦДУ са сестринском баварском ЦСУ за кандидата за канцелара предложила функционера ЦСУ Едмунда Штојбера.

Меркелову то није натерало да поднесе оставку. Није је натерало ни да води отворену битку за превласт, јер је знала да би то тада нашкодило ЦДУ. Она је стрпљиво сачекала да ти утицајни мушкарци изгубе трку за власт и да их потом због неуспеха очисти из врха странке, омогућивши себи да победи на изборима 2005. године.

И сам долазак Меркелове на чело ЦДУ подразумевао је бескомпромисне кораке према својим политичким очевима - Хелмуту Колу и Волфгангу Шојблеу - на шта Крамп Каренбауерова очигледно није била спремна или довољно вешта.

Наиме, то што је Меркелова и даље канцеларка и суштински одлучује о много чему у држави утицало је на то да Крамп-Каренбауерова не може да изгради ауторитет ни у странци ни у јавности.

Признање у завијеној форми 

У завијеној форми она је то у понедељак и признала, рекавши да је одвајање канцеларске функције и функције шефа странке "ослабило ЦДУ". Заправо слободно је могла да каже да је Ангела Меркел ослабила ЦДУ. И то не би била неистина. Штавише, сасвим је очигледно да је Меркелова и даље била својеврсна шефица странке из сенке, а да својој наследници није дала довољно више моћи него што је, иначе, давала себи блиским министрима.

Суштински, Меркелова јој је везала руке, а Крамп-Каренбауерова није била довољно јака да Меркелову "пусти низ воду" као што је то Меркелова својевремено учинила са Колом и Шојблеом.

И док се спекулише о томе да ли ће влада Ангеле Меркел опстати до краја мандата следеће године, у ЦДУ се већ назире унутарстраначка борба за шефа странке али и за канцеларског кандидата.

Ко је у трци 

Очекује се да ће у трци бити стари Меркелин ривал Фридрих Мерц, потом министар здравља Јенс Шпан, као и Меркелин блиски сарадник и премијер покрајине Северна Рајна – Вестфалија Армин Лашет.

Као могући канцеларски кандидат помиње се и лидер сестринске ЦСУ и баварски премијер Маркус Зедер.

Уколико ЦДУ западне у унутрашња превирања као што се догодило међу социјалдемократама, највише би могао да се радује АфД, али и Зелени чија је популарност у појединим тренуцима чак већ од демохришћана.

Да парадокс буде већи, судећи по резултатима анкета о томе коме бирачи највише верују, ЦДУ би спасило то када би управо Ангелу Меркел поново кандидовали за канцелара. Међутим, то је врло мало вероватно, пре свега јер Меркелова није тип политичара који каже да се неће кандидовати па после погази своју реч.

С друге стране, онај ко буде био изабран за шефа ЦДУ биће у великој дилеми да ли да покуша да смени Меркелову са канцеларске функције како би осигурао свој ауторитет у странци.