Конференција у Јалти, 75 година касније

Иницијатива за сазивање друге конференције "Велике тројка" потекла је од Рузвелта. Надао се да ће се састанак одржати пре избора за председника САД у новембру 1944. године, али је потом одговорено да се састанак одржи на неутралној локацији на Медитерану, Малти, Кипру или у Атини.

Стаљин је, инсистирајући на томе да се његови лекари противе било каквим дугим путовањима, одбацио ове могућности, па је уместо тога, предложио да се састану у црноморском летовалишту Јалта, на Криму. Његов страх од летења такође је био фактор који је допринео тој одлуци.

Рузвелт је на Конференцији тражио подршку СССР-а у рату против Јапана, посебно због планиране инвазије на ту државу, као и совјетско учешће у Уједињеним нацијама.

Черчил је захтевао слободне изборе и демократске владе у источној и централној Европи, посебно у Пољској.

Стаљин је, са друге стране, захтевао да СССР задржи сферу утицаја у државама источне и централне Европе, јер је то био главни аспект националне стратегије Совјета.

Позиција првог генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза била је толико јака да је сматрао да може да диктира услове.

Члан америчке делегације Џејмс Ф. Бернс говорио је да "није било питање шта ћемо допустити Русима, већ како бисмо могли да их наведемо да нешто ураде".

Споразум о подели Немачке

На Кримској конференцији постигнут је споразум о подели Немачке на четири окупационе зоне, уз демобилизацију, денацификацију и плаћање ратне одштете.

Зонама су управљале СССР, Уједињено Краљевство, САД и Француска.

Стаљин је обећао да ће ослобођене земље добити привремене владе које ће представљати све демократске групације. Није имао ништа против ових усмених уступака, али је одбио предлог о међународном надзору над изборима.

Важно питање на Кримској конференцији била је подела Пољске.

"За Совјете је Пољска питање части", говорио је Стаљин. Пољска је била важна због безбедности СССР-а, јер је служила као коридор за оне који су желели да нападну Русију.

У Пољској су постојање две владе – једне коју признаје СССР и друге емигрантске, која се налазила у Лондону.

Због тога што је Пољска ослобођена захваљујући Црвеној армији, Стаљин је успео да добије сагласност Вашингтона и Лондона за стварање тзв. Привремене владе националног јединства.

Утврђено је и да совјетско-пољска граница иде по тзв. Карсоновој линији.

Оснивање Уједињених нација 

Тројица лидера су се усагласила да се оснују Уједињене нације са Саветом безбедности као централним политичким органом, у којем би велике силе имале право вета.

Тројица лидера разговарала су о послератној окупацији Немачке, помоћи која ће по окончању сукоба бити пружена немачком народу, разоружавању немачке армије, установљењу суда за ратне злочине и судбини поражених или ослобођених држава источне Европе.

Стаљин је тражио (и добио) део острва Сахалин и Курилска острва, слободне луке у Даријену и Порт Артуру, као и право да управља манџурским железницама.

Декларација о ослобођеној Европи

На Конференцији је донета и Декларација о ослобођеној Европи, којом је народима Европе омогућено да створе демократске институције по сопственом избору.

Декларацијом је утврђено "најраније могуће успостављање влада на основу слободних избора, у складу са вољом народа".

Она је слична Атлантској повељи у којој се наводи да је "право свих људи да одаберу власт под којом ће живети".

Конференција и преговори у Јалти трајали су од 4. до 11. фебруара. 

Након Конференције на Криму уследила је Потсдамска конференција у окупираној Немачкој.

Учесници су били Совјетски Савез, Велика Британија и Сједињене Државе. Три државе су представљали генерални секретар ЦК КПСС Јосиф Стаљин, премијери Британије Винстон Черчил и касније Клемент Атли, као и амерички председник Хари С. Труман. Она је одржана од 17. јула до 2. августа 1945. године.

У Потсдаму је разговарано о стварању послератног поретка, супротстављању ефектима рата и мировним уговорима, о демилитаризацији и денацификацији Немачке, а договорили су се и о територијалним променама у источној Европи.