Договор из кулоара – победа Ангеле Меркел

Ово је била неочекивана победа за Ангелу Меркел. Пола века Немачка није имала свог човека на врху Европске комисије, Урсула фон дер Лајен би требало да постане прва жена на овој функцији па још је и из Хришћанско-демократске уније као и Меркелова.

Да је канцеларка сама наметала овакво решење – вероватно га не би било. Али решење се родило из невоље након што су пропале све друге могућности и шефови држава и влада ЕУ осетили су олакшање што су коначно нашли особу коју сви могу да поднесу. Управо је француски председник Емануел Макрон прискочио канцеларки Меркел залажући се за Фон дер Лајенову.

Фијаско је пак доживео Европски парламент и принцип "носилаца листе" за европске изборе. Јер, на крају у фотељу није дошао ниједан од кандидата који су збиља трчали изборну трку.

На маратонском самиту је готово потпуно недостајао дух компромиса. То је, пре свега, кривица држава Вишеградске групе који су иступали гласније него икад и учиниле све да покопају шансе холандског социјалдемократе Франса Тимерманса.

Он се као комесар и потпредседник ЕК залагао за владавину права више него што би те земље волеле. То му је био неопростиви грех у очима националиста који владају у Варшави и Будимпешти. Они су пак појачање добили у виду популистичке владе у Риму. То је нова констелација у ЕУ која ће донети још много мука.

Могло би да се од беса удара главом о зид, јер један прави демократа попут Тимерманса пропада због отпора Виктора Орбана и Јарослава Качињског. Математички је било могуће прегласати их, али лидери чланица ЕУ напросто нису желели да доносе одлуку против других већих чланица. То је јасно рекла канцеларка Меркел.

Вишедневна дискусија је дашак онога што ћемо гледати наредних година – биће више свађе и нејединства. Неке источноевропске земље желе сасвим другачију политику. Оне се противе да темељ ЕУ буде модел либералне демократије и противе се даљем срастању Европе. Сада има довољно таквих бунџија да се поткопају одлуке у ЕУ.

Међутим, за избацивање из трке носиоца листе Народне партије Манфреда Вебера одговоран је највише француски председник Макрон. Он је сместа ставио до знања да Вебера сматра преслабим и неискусним кандидатом и за тај став је придобио Шпанце и Скандинавце са циљем да после петнаест година оконча владавину конзервативаца у Бриселу.

У томе Макрон није успео, али се макар на крају показао помирљивим и прихватио немачку министарку одбране.

Трећа могућа опција, данска либералка Маргрете Вестагер која је до сада била врло цењена као комесарка за заштиту конкуренције, пала је на отпору Италијана. Она им се једном већ замерила по питању банкарског система. Ту се добро видело да је подела функција уједно полигон за личне освете – и то говори о карактеру италијанске владе.

За Европски парламент је спектакуларни самит у Бриселу био прави потоп. Парламент је желео да демократизује избор шефа или шефице ЕК, да га учини разумљивим за грађане. То је додуше било полу решење, јер на европским изборима и даље постоје само националне листе па се не може гласати за кандидате из других земаља. Али то је био макар покушај.

Канцеларка Меркел је покушала да спаси ствар – кад већ није прошао баварски конзервативац Вебер, подржала је Тимерманса који је предводио листу Социјалиста. Али када су сви носиоци листа наишли на зид отпора одавде или оданде, Ангели Меркел је остало само да из рукава извуче кандидаткињу изненађења.

Као проблем остаје институционална слабост парламента, за разлику од било које демократске државе, парламент ЕУ нема могућност да слободно бира шефа извршне власти то јест Европске комисије. Ствар је таква да кандидата именују лидери држава ЕУ, а парламент мора да га изгласа. Дакле ту им је потребан консензус.

Поука из фијаска гласи да европске партијске фамилије треба да боље бирају своје кандидате. Вебер јесте био слаб такмац, јер нема никаквог искуства у извршној власти. Конзервативци су на европском нивоу свакако имали јача имена, али су одлучили у складу са партијском дисциплином и из дугогодишњег поштовања према Веберу који је водио њихов посланички клуб.

То никако није довољно. Странке морају да размисле који су то кандидати који могу да придобију већину – и међу посланицима Европског парламента и међу председницима и премијерима чланица ЕУ. Зато и европске породице странака сносе део кривице за бродолом који жестоко уназађује демократизацију европске политике.