Судбина Еврoпе после избора

"Након деценија прогреса, Европска унија поново је у опасности да се распадне. Британија излази из Уније, продубљују се поделе између истока и запада, севера и југа, слободних и неслободних", писао је портал Политико уочи, по многима најважнијих европских избора до сада.

Европски избори донели су излазност већу него иначе, донели су победу партија центра, али и никад јаче групације на левици и десници.

Европска народна партија – савез народњачких партија и даље ће имати најбитнију улогу. Немац Волфрам Kајзер сматра се једним од најбољих познавалаца демохришћана у Европи. У Београду је био гост Института за европске студије.

На питање шта Европски избори значе за судбину Европске уније и каква је њена судбина, Kајзер за РТС каже:

"Најпре, ми се сада суочавамо са фазом политизације европске политике, људи се опет укључују, поново имају јасне ставове о томе какву будућност желе. То показује излазност која је значајно порасла, између 40 и 50 одсто људи у целој Европској унији је учествовало у изборима".

"Људи постају заинтересованији за Унију, покренула су их важна, понекад контроверзна питања, и мислим да је та политизација први корак у дефинисању где Европска унија треба да буде у будућности. Крајње десничарске странке, које су очекивале веома добар резултат, и нису баш тако добро прошле на изборима. Оно што смо такође видели је контра-мобилизација оних који су за Европску унију и европске интеграције у будућности", додаје Kајзер.

Али, покушаћу да будем њихов ђавољи адвокат, Лига је прва партија у Италији, Марин Ле Пен у Француској, Најџел Фараж у Великој Британији. А Матео Салвини каже: "То је знак да се Европа мења, Европа којој је свега доста".

Треба имати у виду да Ле Пенова није значајно повећала број гласова, то је и даље мање од четвртине француских гласача. У случају Салвинија, то је јесте успех, освојио је 34 одсто гласова. У случају Уједињеног Kраљевства, конфузни су резултати. А то да су људи засићени Европом је по мени генерализација, мислим да постоје различити разлози зашто би људима било доста овога или онога.

Људи на северу Европе, или у Француској, Немачкој, Британији су гласали за зелене партије, које практично не постоје у источној и јужној Европи. Гласачима Зелених је доста тога што Европска унија не чини довољно у борби против климатских промена, у јужним медитеранским земљама мислим да су сити тога што не виде перспективу за себе, у смислу образовања, очувања послова који су разумно плаћени, дакле на југу су социјални разлози доминантни, за разлику од севера. Веома је помешана слика зашто је људима доста и чега им је то доста.

Живите у Великој Британији, предајете европске студије на Универзитету у Портсмуту, шта предвиђате кад је реч о Брегзиту?

Јасно је да је референдум из 2016. довео до велике поделе у британском друштву и сада свако мора да заузме страну. Скоро да ситуација личи на грађански рат – или сте за останак или за излазак, готово да нема разговора између две стране. И то се види по резултату европских избора између две супростављене стране. Kонзервативци и лабуристи који нису заузели страну пропали су на изборима.

Дакле заиста је нејасно, постоји могућност да дође до нових избора, јер нови конзервативни премијер неће имати већину у парламенту, могуће да ће доћи до тврдог Брегзита, још увек је могуће чак и да Британија остане у Европској унији. Мислим да је то лекција другима, да овај комплексан проблем чланства у ЕУ, шта су предности и недостаци, не треба стављати на референдум. Једноставно питање – да ли желите да будете ван или унутра не помаже људима да разумеју различите предности и недостатке.

И друго, ако желите да будете члан Европске уније, не можете то да будете из практичних разлога, морате да градите дугорочни наратив или причу која убеђује људе да је бити део Уније добро за њих. И да то треба радити читаву деценију. У Британији та врста позитивног наратива, да је чланство у Унији добро за њих, апсолутно није постојала ни пре ни после учлањења у Унију 1973. године.

Једна од главних области којом се бавите су европске народњачке партије. Kоје су грешке те партије направиле?

Најпре, народњачке партије су биле превише оптимистичне након краја Хладног рата, у смислу ширења на исток и проширења на север 1995. Они су мислили да могу да ту политичку хришћанску традицију западне демократије узму и да се шире или извезу је у земље као што су Пољска или Мађарска.

Испоставило се да је то много компликованије, пре свега у централним европским земљама, та идеја да се иде ка некој врсти федералне Европе се јако мало развила. То су структурални проблеми међу народњачким партијама.

Такође, тешкоћа тих партија је да обухвате велико гласачко тело и направе унутрашње компромисе. Испоставило се да је то много компликованије за поједине партије као што је ЦДУ у Немачкој или за Републиканце у Француској. Али, такође, и за странке у парламенту је постало много теже да направе те компромисе међу собом, са људима који су блиски синдикатима, бизнису, католичкој или протестансткој цркви на пример. То је велики изазов са којим се још нису суочиле. И у неким земљама као у Холандији на пример, хришћанске демократске партије су због тога на пале на 12 до 14 одсто подршке.

Из народњачког блока у Европи су долазили јаки лидери. Kако ће изгледати Европска унија без Ангеле Меркел? Или да искористим чувену реченицу Хенрија Kисинџера – ако желим да позовем Европу телефоном, кога сад да позовем?

Меркелова није Путин, она не води Европску унију, рекао бих да постоји низ институција које су важне. Оно што је она обезбедила није политички правац, већ један степен стабилности у тешким временима – време финансијске кризе 2008. или када је реч о ставу према Русији у вези са конфликтом у Украјини.

То ће вероватно престати када или ако више не буде канцелар Немачке за годину или две. Али, јасно је да је од личности важније питање да ли ће институције радити како треба и да ли ће традиционалне линије сарадње моћи да буду ојачане. Мислим да је неизбежно за Француску и Немачку да раде заједно много ефектније у будућности, што није био случај претходних година.

Не видите Макрона као човека који може да наследи ту врсту политичке моћи и препознатљивости?

Ако буде у могућности да консолидује своју владавину у Француској и да победи на следећим изборима, онда сам сигуран да ће играти важну улогу у будућности Европске уније. Али као што Немачка не може сама да уради ништа без савезника, уључујући ту и мање чланице, тако исто и Француска и њен председник сами не могу да ураде много. Ти модели сарадње који су постојали у прошлости морају да оживе, како би се у будућности створио нови колективни правац у Европској унији.

Да ли можда у будућности видите Европску унију као контратежу Москви, Пекингу, али и Вашингтону? С тим у вези, како гледате на разговоре о европској војсци?

У прошлости многе државе чланице и људи у многим државама чланицама су узимали здраво за готово да ће уједињена Европа значити Сједињене Државе. Али, током мандата председника Трампа ствари су се промениле. Многи понекад више верују Путину или кинеском лидеру него Трампу.

Ово су заиста фундаменталне промене које се сада дешавају. Европска унија је у мору нејасних глобалних догађаја и прилично је усамљена у одбрани неких базичних права. А како се она бране – вероватно не само трговином и дипломатијом, већ и неком заједничком одбраном. То не значи да ће Европска унија да постане некакав значајан спољни актер у смислу удружене војске, али ће у будућности морати да се ослања много више на своју одбрану, него на сарадњу са САД и НАТО-ом.

Kада говоримо о проширењу Европске уније, било је таласа проширења 2004. па 2007. године, Хрватска је примљена 2013. Шта Србија може да очекује?

То је још теже предвидети, јер резултати избора показују да ће европске партије бити више заокупљене унутрашњим проблемима, питањима унутрашње стабилности, интеграције, политикама, заједничком војском.

Мислим да је раширено мишљење да се у прошлости Европска унија превише проширила, не као царство, али се понашала готово као царство. Проширила се пребрзо, покушавајући да прикључи што више земаља које или нису биле најбоље припремљене или можда нису довољно јасно стајале иза идеје чланства и нису разумеле шта су све последице учлањења.

Тако да бих у будућности очекивао да би могло да се успори са било каквим проширењем, не због неке свесне одлуке да се земља као што је Србија не прими у ЕУ, већ више због ове преокупације унутрашњим проблемима.