Како се Чавезов сан претворио у ноћну мору

Од када је наследио Чавеза 2013. године, Николас Мадуро се суочава са чини се бесконачним низом препрека (од којих су за многе криви он и његов политички ментор), које су кулминирале социо-економским колапсом и земљом на ивици грађанског рата.

Упркос деликатној ситуацији у којој су тензије унутар Венецуеле и на њеним границама са Бразилом и Колумбијом доведене до усијања, америчка ратна машинерија са својим савезницима и медијима из све снаге дува у ратне трубе.

Џон Болтон, саветник америчког председника, не крије своје жеље да би Мадура требало збацити с власти – милом или силом. Чињеница да Доналд Трамп није искључио ову другу опцију говори да уважава Болтонов став.

Осим тога, јануарско постављање Елиота Ејбрамса за специјалног америчког изасланика за Венецуелу никако не помаже у смиривању иовако напете ситуације.

За овакву тврдњу довољно је навести да Ејбрамс важи за једног од архитеката америчке инвазије на Ирак, а пре тога је у својој екстензивној биографији уписао учешће у бројним дубиозним спољнополитичким одлукама САД на Блиском истоку и Јужној Америци, као што су подршка гватемаланском диктатору Ефраину Риосу Монтију упркос спровођењу геноцида над домородачким народом Маја или свесрдна помоћ десничарској групацији Контраса у борби против Сандиниста у Никарагви.

Историја показује да су насилни преврати и државни удари, почевши од свргавања Салвадора Аљендеа и постављања Аугуста Пиночеа у Чилеу 1973. године, донели само патњу за народе Јужне Америке, као и да нико са чистом савешћу не би требало да навија за такво решење.

Како је холандска болест заразила Венецуелу

Са друге стране, ни садашња власт Венецуеле није без својих мана. Последње године Чавезове владавине и готово читаво Мадурово председниковање обележили су лоши економски потези, попут превелике потрошње и неуспешног државног интервенционизма у зауздавању раста цена и инфлације.

Грађење читаве економије и планирање социјалног раста на само једном стубу – највећим светским резервама нафте (Венецуела има веће резерве од Саудијске Арабије), показало се као мач са две оштрице.

Док је почетком 2000-их година цена нафте достизала свој врхунац, чинило се да ништа не може да заустави Чавезову боливарску револуцију. Према извештајима УН-а јаз између сиромашних и богатих значајно је сужен, драстично је смањено сиромаштво, отворен је велики број школа, а велика улагања у здравствени сектор подигла су животни век становништва.

Међутим, пад цена нафте почетком друге деценије 21. века, несавесно трошење новца у јавним радовима, огромна корупција (према подацима "Транспаренси интернешенел" Венецуела спада у ред 20 најкорумпиранијих земаља света), довели су до тога да је Мадуро од Чавеса наследио, према оцени "Форејн полисија", најдисфункционалнију економију у Америкама.

Висока стопа инфлације и недостатак бројних основних добара биле су само неке од Чавезових заоставштина.

Годину дана након што је Мадуро дошао на власт, Венецуела је ушла у рецесију. Према подацима међународних институција, цене намирница 2016. су скочиле 800 одсто, а привреда се смањила 18,6 одсто. Хиперинфлација је само прошле године износила астрономских милион одсто, а привреда је од почетка рецесије до данас упола мања.

Да ситуација буде још гора, економски колапс у стопу прати и пад производње нафте, која је 2008. износила 2,4 милиона барела на дан, а прошле године тек 1,34 милиона барела –катастрофално за земљу којој црно злато чини више од две трећине извоза.

Уместо конкретних мера, Мадуро се окренуо популизму. За лоше економске показатеље оптужио је "капиталистичке спекуланте", говорећи да се бори у "економском рату", користећи то као изговор за обрачун са опозицијом и сузбијање политичких слобода.

Ескалација тензија најгори сценарио

Упркос свим наведеним недаћама, Мадуро и даље ужива одређену подршку, што се може видети на недавним масовним контрамитинзима његових присталица.

Чавизам је још веома популаран међу већинском домородачком популацијом, која се осећа историјски маргинализованом и потлаченом од стране венецуеланске елите шпанских корена, чији је најпознатији представник данашњи лидер опозиције Хуан Гваидо.

Криза у Венецуели довела је до масовног егзодуса становништва и, према подацима УНХЦР-а, исељавања више од три милиона људи од 2015. године. Тај податак на најбољи начин илуструје колико је народ те земље пропатио.

Јануарско пооштравање санкција САД и ратнохушкачки тонови који се могу чути од неких чланова администрације у Вашингтону само могу да погоршају ионако тешку ситуацију и донесу још патње Венецуеланцима.

Нажалост, тренутно ниједна страна не жели да попусти.

Мадуро нема намеру да разговара са опозицијом, Гваидо куца на све адресе светских лидера апелујући за помоћ, а и у међународној заједници не постоји спремност да се пронађе конструктивно решење.

Уз све своје мане и слабости, неутралне међународне трупе са мандатом Уједињених нација, које би осигурале сигуран доток прекопотребне хуманитарне помоћи, можда би имале најбољу шансу за смиривање напетости и послужиле као привремено "фластер" решење.

После тога би морали да буду отворени разговори између сукобљених страна, који би обезбедили да представници власти и опозиције барем седну за сто.

Ништа од тога неће бити могуће ако сви не покажу барем минимум жеље за компромисом, а чини се да су, барем за сада, алави политички и геостратешки апетити превагнули над здравим разумом.