Жене у Немачкој: Може канцеларка, не може директорка

Берлин је данас јединствен град на Западу. Од данас, 8. марта 2019. године, у овом граду који има статус једне од укупно 16 немачких покрајина, Дан жена се слави као службени празник. Дакле, нерадно као и сваки државни празник.

И по томе је немачка престоница јединствена територија на Западу, будући да се 8. март као државни празник обележава само у појединим бившим комунистичким земљама, као и у неколико афричких земаља.

Многи би рекли да то није никакво чудо, јер је са немачког тла у добром делу потекао покрет за права жена који је довео до стварања Међународног дана жена. Покрет којем су замајац дале Роза Луксембург, Клара Цеткин, Луизе Циц и Кете Дункер, а чији ангажман је довео до успостављања овог празника, али и тога да су жене у Немачкој већ крајем 1918. године добиле право гласа и право да буду биране.

И када се узме у обзир актуелни тренутак у којем су жене на челу владе, две петине савезних министарстaва, као и две најјаче владајуће странке, рекло би се да је Немачка на таласу идеја Кларе Цеткин одавно далеко догурала у обезбеђивању једнаких права мушкараца и жена.

Међутим, стварност у Немачкој протеклих деценија је другачија од овог убеђења. Најпре, чињеница да је Немачка у добром делу друге половине 20. века била подељена утицала је да Источна Немачка, под утицајем марксистичких идеја, бар формално била напреднија у поштовању права жена, превасходно у области права на рад.

У Западној Немачкој су тек 1977. године жене добиле право да могу да се запосле а да за то нису морале да траже дозволу супруга, а уједно је укинута и законска одредба да је запослење жене било дозвољено само ако не угрожава њене брачне и породичне обавезе. Напросто, у Западној Немачкој постојало је друштвено очекивање од жена да напусте посао са рођењем детета па често све до поласка деце у средњу школу или на универзитет.

Ни уједињење две Немачке није много променило па и данас многе Немице узимају по неколико година одсуства зарад неге детета или раде скраћено радно време. Али и оне које раде пуно радно време тешко долазе до највиших позиција, а плате су им у просеку за око 20 одсто мање него мушкарцима.

Немачка канцеларка Ангела Меркел нема свој пандан у, на пример, немачком пословном свету. Због тога је пре коју годину приметила да је „патетично“ да у седам деценија послератне Немачке није могуће да 30 највећих немачких компанија добровољно имају мало више жена у надзорним одборима.

Канцеларка је због тога изгурала закон да фирме у надзорним одборима морају да имају бар 30 одсто жена. Ипак, положај жена и мушкараца на тржишту рада у Немачкој и даље није исти. Штавише, анализе тврде да ће за изједначавање положаја, уколико се настави актуелни темпо промена, морати да прође још чак 217 година.

Колико су конзервативна гледишта била доминантна у немачком друштву сведочи и то да је силовање у браку постало кривично дело тек од 1997, а да тек од 2016. године силовањем се сматра сваки сексуални однос за који је жртва вербално дала до знања да га не жели, а не само онда када се и физички бранила од нападача, што је захтевао претходни пропис.

Борба Кларе Цеткин да жене добију право на абортус започела је почетком 20. века, али и дан-данас је у Немачкој абортус формално забрањен. Додуше, од 1976. године лекари и труднице се не кажњавају за извршени абортус уколико је урађен у првих 12 недеља трудноће и после обавезног саветовања.

Ипак, у ери интернета и онлајн претраживача Немице не могу тек тако да добију информацију у којој гинеколошкој ординацији могу да ураде абортус. Немачки закон изричито забрањује „рекламирање“ услуге абортуса па је тако недавно једна жена гинеколог кажњена новчаном казном од 6.000 евра само зато што је на свом сајту написала да је то део медицинских услуга које пружа.

Ко би рекао да су Немице пре једног века успевале да се изборе за већа права, а сада им то не успева увек, чак и када воде земљу. Можда чекају неку нову Клару Цеткин.