Сећање на ноћ када је у Аушвицу убијено 4.000 Рома

Мано Хеленрајнер хода усправно. Овај 84-годишњак поздравља посетиоце већ пред својом кућом у баварском Метенхајму, осамдесетак километара источно од Минхена. На степеништу су окачене фотографије на којима он немачким председницима Кристијану Вулфу и Јоахиму Гауку показује свој затворенички број из Аушвица: З 3526.

"З" значи Зигеунер (Циганин) – под овим појмом су припадници највеће европске мањине прогоњени од стране националсоцијалиста у Немачкој. "Број сви желе да виде", каже он и подиже рукав. Најпре је јако смршао, каже док му ноге дрхте. "То су живци, што не чуди с обзиром на то шта су вам урадили", рекао му је његов лекар.

У ноћи са другог на трећи август 1944. је распуштен "Цигански логор" у оквиру Аушвица. Мушкарци, жене и деца су гушени у гасним коморама, тела су спаљена. Историчари из Музеја Аушвиц сада су открили да је у тој ноћи умрло најмање 4.000 људи, а не 2.900 као што се до сада претпостављало.

Мано Хеленрајнер је са родитељима и сестром недуго пре тога премештен у концентрациони логор Равенсбрик. Изгубио је бројне рођаке у Аушвицу: "Рођаке и њихову децу, тетке и моју сиромашну баку, коју сам толико волео – и она је угушена гасом." Током нацизма је убијено укупно 36 чланова његове породице.

Његова мајка је имала и јеврејске претке. "Ја сам прави мешанац", каже он. Из мајчине породице је умрло више од 100 људи. У Аушвиц овај 84-годишњак више не путује јер га то оптерећује.

Када га преплаве сећања поново чује крике из концентрационог логора. Мртви из Аушвица добијају глас и постају видљиви – усред дневне собе са античким баварским намештајем. "Када су деца умирала, мајке су вриштале. А онда су их они узимали и једноставно бацали на гомилу", сећа се он бруталног режима логорских стражара.

Његов рођак и он, у то време основци, носили су мртве, укључујући и једно мало дете. "Видео сам главу", каже Мано. Види је и данас. "Једна тако мала глава!" Лешеви су били нагомилани. "Гомила мртвих је била висока као мој плафон", каже он и показује болним погледом на плафон у соби као да их све види горе.

С једне стране би радо све заборавио, "али све се стално враћа", каже Хеленрајнер. Његова супруга говори о ноћним морама у којима је имао скоро нељудске крике. Супруг је захвално гледа и каже: "Она је много тога прошла са мном."

Херман Мано Хеленрајнер се због тога активно ангажује против заборава. Одржао је бројна предавања, често пред школским разредима како би "млади Немци знали шта смо претрпели у концентрационим логорима и да је то био злочиначки систем". Неки ученици су плакали, неки су аплаудирали, једна девојчица га је јецајући загрлила. За свој рад је примио орден за заслуге.

Његов учитељ: Прави мали нациста

Из разреда у Минхену је Мано често бежао и скривао се у цркви иза олтара. Учитељ га је шиканирао иако није изгледао као Ром. "Учитељ је био прави мали нациста." Отац Јохан Хеленрајнер је имао превозно предузеће са коњском запрегом, баш као и његов брат. Називани су "Циганима".

Када је почео Други светски рат, отац је почео да служи у Вермахту, а породица се преселила на село. Мано се играо са децом сељака. "Нисам знао да сам Циганин", присећа се он. Његова бака била је међутим претучена када је тумарала около да би продала робу попут дугмади, конца и чипке.

Отац и стриц су из "расно-политичких разлога" отпуштени из војске. Један вештак из "Службе за расну хигијену" регистровао је породицу крајем 1941. године као "циганске мешанце". Кад су се вратили у Минхен, отац и стриц су били изложени прислином раду и под полицијским надзором су морали да поплочавају улице.

У марту 1943. године рано ујутро је полиција покуцала на врата. Породица је морала одмах да крене, скоро ништа нису могли да понесу. Манов мали пас је остао. У полицији су срели рођаке и друге Синте. "Ми смо били Немци!", каже Мано Хеленрајнер који је данас запањен прогоном који није имао основа: "Моји деда и прадеда већ су били у војсци. Ми смо немачки Синти!" Он каже да је породица Хеленрајнер вековима живела у Баварској.

Пре 75 година то се није рачунало. Сви су били затворени у сточним вагонима на железничкој станици, без потрепштина, без тоалета – ноћна мора, присећа се Мано. Од оца је чуо да им је обећана фарма у Пољској. Ману је тада било девет година и вишедневна вожња му се чинила бескрајном. С времена на време вагон је био попрскан водом из кабла. Људи су почели да умиру.

При доласку у Аушвиц-Биркенау било му је јасно да је прича о фарми била лаж. Свакој особи је истетовиран број, а глава обријана. Породице су биле стиснуте у "Циганском логору" у баракама са креветима на спрат, три комада један на другом.

"Мислили смо да ћемо бити угушени"

Манова мајка је упозорила децу да не пију тифусом загађену воду у Аушвицу. Они су били жедни и пили су упркос томе. За јело је било мало хлеба и труле репе. Једном је Мано након рада прошао поред куће за СС-овце, где је пас јео из чиније. Он се приближио, појео храну из чиније док је пас само зарежао.

Срео је и злогласног лекара Јозефа Менгелеа. Мано је морао да носи чаше са препаратима у којима су били органи деце које је Менгеле убио у "Циганском логору". Менгелеова окрутност је била позната. "Наредио је да мали близанци скоче са трећег спрата, а онда их је поново састављао", каже Мано.

У "Циганском логору" сви су знали оближње крематоријуме, ватру из димњака, мирис спаљеног меса. Године 1944, када је логор требало да буде затворен, породица Хеленрајнер је спадала у оне који су планирани за пребачај у други логор.

Када су чланови породице седели у возу, локомотива је кренула натраг у правцу крематоријума. Сви су гласно вриштали: "Мислили смо да ће нас угушити гасом", објашњава Мано. А онда је воз ипак кренуо у првобитном правцу. Преживели су дубоко дисали, звучали узбуђено. "Мама и тата, сви су вриштали. Тако нешто се никада не сме поновити!", каже Мано.

Стално прекида самог себе: "Уопште се не може испричати како је заиста било у Аушвицу, у концентрационом логору. Било је много горе него што вам причам."