Све нијансе коњске дипломатије

Ако се по страни оставе општа места о малом свету и неопходности регионалне и сваке друге сарадње, третман Турске већ упадљиво надилази стандардне узусе европске, у конкретном случају немачке и аустријске дипломатије.

Као да се сви труде да са Турском успоставе једну нову врсту баланса, која би наглашеније него до сада водила рачуна о историјском атавистичком наслеђу. Од Анкаре се више не очекује приближавање Европи у смислу политичких, парламентарних и правосудних стандарда, као и поштовања људских права, већ достојанствена поза симболички ускрслог царства.

Турска се у медијским политичким рубрикама више не описује превасходно политичким терминима, већ одједном у поетским синтагмама као "земља између Оријента и Окцидента", тамо негде у свиленом вилајету где се мешају егзотика, опасност и авантура.

Званичној Анкари се не чине стварни уступци, само јој се ласка из све снаге. Сви који би рекли да се дипломатија добрим делом и састоји од манифестног подилажења су у праву, али конкретни случај ласкања је архаичног типа, у њему се препознаје историјски маниризам 19. века.

За ту врсту маниризма је било карактеристично да су велике, средње и мале силе или међусобно ратовале, или тепале једна другој, али мимо тога никад нису покушавале да промене једна другу, понајмање у смислу добре владавине.

Берлин и Беч су се прошле недеље утркивали у тој новој методи "оријенталне политике", у којој се незгодне теме прескачу и постављена питања игноришу, али се зато госту пружа раскошни третман у складу с његовом културном традицијом.

Види како лепи коњи...

Сто година после распада Османског царства, Европљани одједном почињу да се понашају као да због тога имају грижу савести и да нешто дугују Турској – или ће је коначно прихватити као своју, или ће је учврстити у историјском стереотипу владалачке расе у свом егзотичном делу света.

Како се прво из више разлога показује као нереално, поента се пребацује на друго. Сад је став да Турска не може у Европу, али то њој није ни потребно, јер ту земљу настањују потомци поносних оријенталиних султана и харемских лепотица, унуци ратника који су јахали коње брже од ветра и освајали Европу да се не угуши у незнању.

Нација чија модерна интеграција функционише у таквом поклапању са историјском меморијом не може се натерати у уски европски калуп доследног парламентаризма, сувог секуларизма и ситничаве интерпретације људских права.

Европљани се истовремено дистанцирају од Турске и улагују Турској.

Док честита себи на властитој лукавости, како је паметно пронашла метод да Турску држи пред вратима и истовремено ласка њеном историјском идентитету, Европа се у ствари спустила на колена пред турским председником Ердоганом.

Све модерно је отклизало у позадину током недавног сусрета аустријске министарке спољних послова Карин Кнајсл и турског шефа дипломатије Мевлута Чавушоглуа, а у први план ступило атавистичко и стереотипно.

На пример: У блискоисточним, оријенталним и муслиманским културама уопште коњима племените крви припада високо место. Зато се министарка Кнајсл, која поседује инсајдерско знање оријенталних култура и језика досетила да колегу одведе у некадашње царске штале, школу за липицанере, где се ти дивни бели коњи и данас тренирају у традицији империјалног церемонијала како би наступали у репрезентативним државним приликама и парадирали пред туристима.

Била је то манифестација "коњске дипломатије", како је сама Кнајслова назвала свој избор протокола за турског колегу. У смислу, зна се шта "они", Турци, воле и за шта имају око, барем јесу последњи пут кад смо обратили пажњу, негде тамо између барока и 19. века!

Сви овдашњи медији почињу извештаје и коментаре стилском фигуром "коњске дипломатије", пред чијим ефектима бледи све оно што није споменуто (питање турског уласка у ЕУ, војна акција у сиријском Африну), или је само овлаш додирнуто (турске изборне кампање по Аустрији и Немачкој, правосудна чистка по медијима, илегална двојна држављанства аустријских Турака).

Како пише аустријска штампа, "напретка у битним стварима није било, осим што су се Аустрија и Турска у лаганом коњском касу удаљавале од неугодних тема".

Једини конкретан напредак је у томе да је Аустријском археолошком институту допуштено да настави ископавања око античког Артемидиног храма у Ефесу, забрањена пре годину и по дана као вид освете Анкаре за претпостављено уживање Европљана у војном пучу против Ердогана.

Све је некако било млако, без трунке бризантности која тренутно одликује аустријско-турске односе. Дипломатски термин је одрађен у касу, на крају се разишло у галопу.

Чај ми, драги, испеци!

Овде се не ради о томе да је сусрет првих дипломата Турске и Аустрије био испразан, док су други дипломатски сусрети у правилу пуни помака. Напротив, он је чак био богатији од дипломатског просека, јер је показао да је Европа нашла начин којим ће убудуће разговарати са Турском – а то је језик политичких атавизама с краја 19. и почетка 20. века.

Понашање домаћина у Берлину и Бечу се може растумачити као признање да Анкара има посебне потребе зато што је једном из Истанбула владала читавом источном и јужном Европом. Турској владајућој елити сада треба надокнадити тај губитак, макар кроз низ симболичких геста и утешних историјско-културних стереотипа.

Може се наћи још примера европског "угађања" турском осећају за историју, кад на пример српски министар дипломатије пева "Осман-агу" турском председнику усред Београда. Србија је ту апсолутно у општем европском тренду.

Преведено с дипломатског језика: Реци им да су владајућа раса, само немој да их пустиш у Европу даље од Босне.

Сусрет са Зигмаром Габријелом такође није прошао другачије, не само зато што је домаћин знао да ускоро одлази (функцију преузима Хајко Мас, СПД) па се није уносио у детаље, већ што више нико не види сврху да се Турској објашњавају принципи организације савремене правне секуларне државе, кад Турска то зна – само је свесно кренула другим путем.

Габријел свог госта није водио у империјалне штале Вилхелма Другог, већ на берлинску туристичку берзу (ИТБ), једну од највећих светских манифестација где се успостављају, боље речено конструишу туристички трендови за будућност.

Турска туристичка привреда врло пати због смањеног броја немачких гостију, што је последица билатералних и општих турских прилика након пуча претпрошле године (али и пар циљаних терористичких напада на немачке туристе), па нема модерне позорнице због које би турски шеф дипломатије радије пропустио неки историјски стереотип, него што је туристички сајам!

И ту су, међутим, конкретне ствари бледеле пред снагом симболичког језика. Два шефа дипломатије су се већ срела за Три краља (Епифанија, 6. јануар) у Габријеловој кући у Гослару, Доња Саксонија, где су приватно изгладили ону ситницу са "нацистичким немачким методама" за које је Анкара месецима оптуживала званични Берлин.

Да се нису нашли у јануару приватно, не би се срели у марту јавно. У Гослару је домаћин послужио госта чајем "директно из турске џезве", што су локални медији из неког разлога третирали као есенцијалну информацију.

После тога, тад у јануару, Габријел је госту показао царски дворац у Гослару, архитектонски комплекс из ког је Римским царством немачке нације у високом средњем веку владала Салијска династија (1024–1125).

Порука је у оба случаја, у Бечу и Берлину, потпуно транспарентна – ако са Анкаром не можемо разговарати језиком савремених политичких категорија, прећи ћемо на архаичне, на форме из царских, краљевских и султанских времена, на церемонијал касне романике, алпског рококоа и Високе порте.

"Са терористима се не преговара"

То је углавном тачно, ако се занемаре појединачки случајеви који доказују супротно (државно откупљивање талаца од Исламске државе). Али дефиниција Анкаре ко све спада у терористе је скројена широко, произвољно, ћудљиво и опасно мирише на вербални деликт и политичку опозицију.

Од Немачке је Чавушоглу тражио да ухапси и испоручи сиријско-курдског политичара Салиха Муслима. Муслим је био у затвору у Чешкој, пуштен, одатле отишао у Немачку, где живи и сад је организовао (мирне) демонстрације поводом посете Чавушоглуа.

Анкара се у властитој режији опремила универзалном јурисдикцијом, коју спроводи кроз инфлаторну масу захтева за изручењем.

"На изборима у Турској, Аустрија никад није тема. Зашто је Турска тема на аустријским изборима?", упитао се Чавушоглу на прес-конференцији у Бечу.

У том питању би апсолутно било смисла – кад се турско вођство у време националних избора и референдума не би понашало као да Аустрија и Немачка не постоје. У турским изборним кампањама њени актуелни политичари не праве разлику између домаће и туђе државне територије. Аустрија није тема на турским изборима зато што је Аустрија небитна за турски пробуђени империјални синдром.

Европа је ту да би Анкара држала на окупу исељену Турску, усмеравала је, дисциплиновала и едуковала (сукоб с Аустријом око образовања имама и учитеља турског језика). Све земље имају дијаспору, али само турска држава тражи јурисдикцију над својом.

Османски шамар

Да ли је то "османски шамар" кад Турска војно улази у сиријски Африн, упитан је турски премијер Бинали Јилдирим пре три недеље на Минхенској безбедносној конференцији. Питање се односило на Ердоганову изјаву почетком фебруара да ће Американци добити "османски шамар" ако наставе да помажу сиријске Курде.

Јилдирим: "Ми смо земља која се годинама суочава с тероризом. И сад неко дође па помаже терористе. Шта очекујете од нас? Свеједно да ли је то на територији Сирије или Ирака – ако је то тероризам, а јесте, јасно је да ми морамо да реагујемо, и опет ћемо. То у Сирији није рат већ тероризам. Наравно да ћемо узвратити, јер је борба у Сирији и Ираку борба против тероризма. Код нас побеђене терористичке организације су сада тамо израсле у нове."

Да је нови стил међународне политике схваћен на прави начин, доказује изјава француског премијера Едуарда Филипа такође у Минхену да ће Париз "војно реаговати у Сирији ако Асад пређе црвену линију". По чијем мандату, упитан је из публике.

За битку против тероризма није потребан мандат, одговорио је Филип. Напросто уђеш где мислиш да си потребан и исфорсираш примену међународног права.

Европа почиње да проговара језиком историјских атавизама 19. века. Није искључено да је то само почетак путовања у прошлост.