Берлин и Беч: Власт народу?

Модел репрезентативне демократије је, уз мање варијације, увек исти: 1. чланови бирачког тела бирају парламент; 2. парламент одобрава владу на предлог мандатара; 3. мандатара именује председник државе на основу већинске воље бирачког тела.

Воља суверена, у патетичном смислу народа, у практичном бирачког тела, стоји на почетку и крају тог процеса. Њоме он почиње кад се пуни парламент, њоме завршава кад се пред посланицима појави мандатар као представник победничке странке.

Суверен је тиме пренео одговорност на изабране представнике и заслужио свој мир (од избора) за наредних четири или пет година. У том периоду, суверен више није ни одговоран ни крив за одлуке својих представника. Морално да, али по закону, по политичкој пракси – не.

Репрезентативна демократија поклања суверену неколико удобних годиница у којима се он може бавити својим пословима, породицама и пријатељима, а не да без хонорара надгледа сваки корак изабраних представника.

Уз извињење свима којима је познат пут репрезентативне демократије, ово подсећање је било неопходно да би се до краја схватиле практичне консеквенце тог изломљеног процеса: избори – пусти ме на миру и владај – избори – пусти ме на миру и владај.

Од тог с добрим разлогом испрекиданог процеса, директна демократија прави један: Избори–избори–избори–изненађење... опет избори. При томе не мења много на ствари да ли се код "избора" мисли на праве изборе, или на референдуме, с обзиром на то да је законски, организациони и финансијски ангажман у оба случаја једнак. Мобилизација свих хуманих ресурса је иста. 

Последица по гласаче је дилема да ли да успут сврате до биралишта кад скоче по хлеб и млеко. Последица за изабрану власт је да њени представници гурају одговорност од себе и мало-мало па је враћају суверену – они владају плаћено, суверен неплаћено. 

У суштини, не влада нико.

Штајнмајеру, дај притисни своје...

Када су почетком прошле седмице пукли немачки коалициони преговори између три и по странке ЦДУ/ЦСУ, Зелених и либерала, добар део аналитичара се несхватљиво брзоплето и плитко залетео у варијанту нових избора.

Нови избори нису у Немачкој били реална опција чак ни тог тренутка прошлог понедељка када је Ангела Меркел, тренутно канцеларка по политичкој инерцији, изјавила да су нови избори њена прва опција.

Први разлог: политички разум. 

Немачка у априлу 2018. године, када би се бирачи поново дигли на ноге у акту директне демократије, не би била она иста Немачка из средине новембра 2017. када су пукли преговори за "Јамајка" коалицију.

Да би националне изборе у таквом контексту требало схватити као акт директне демократије јесте неоспорно: они би се одржавали у тесном размаку од претходних, у ситуацији када би егзекутивна власт уживала вишемесечни статус вршиоца дужности, а да у читавом том периоду никад није постала права, законом легитимисана влада.

Немци би, у суштини, о својој новој влади одлучивали референдумом!

Чекање на нове "изборе" би Немачку на пола године трансформисало у државно-правни провизоријум, а он би са своје стране код бирачког тела створио доживљај рапидног погоршања безбедности и стабилности, који би сам, чак и да нема других фактора – напретка деснице, анархистичке левице, поларизације у друштву, миграционог притиска, исламизације – довео до фактичног погоршања стања у земљи.

Немачком би се раширила нестабилна политичка матрица. Какве форме би она могла узети, довољно је сетити се Самита Г-20 у јулу ове године у Хамбургу и ноћи када је егзекутива препустила град тоталном хаосу.

Како је Немачка највећа и најутицајнија европска земља, читава Европа, не само ЕУ, нашла би се у ситуацији престројавања.

Ангела Меркел све то зна, или јој је пало на памет најкасније пет минута након што је пред медијима изјавила да би она најрађе поново питала суверена за мишљење, у миру и натенане. Стога је једина разумна интерпретација њене најаве нових избора притисак на социјалдемократе да у акту патриотизма спрече такву опцију.

Изјава "мој приоритет су нови избори" имала је три адресата – председника државе Штајнмајера, нижа руководства СПД-а и јавност, као и три значења, а да се ниједно није поклапало са манифестним. За првог је то био знак "врати услугу и притисни оне твоје"; за друге "ваљда вам је сада јасно колико је Шулц неозбиљан"; трећима је то била порука "видите шта ми раде неодговорни типови".

Други разлог: немачки менталитет.

Само они "аналитичари" који не познају немачки менталитет су прошлог понедељка могли насести на изјаву Ангеле Меркел о новим изборима као о канцеларкиној преферентној опцији.

Нови избори би земљу ставили у полугодишњу зону ризика геометријске прогресије. 

Немачки политички естаблишмент је то схватио муњевитом брзином, а како је историјски одгојен на парадигми о дисциплини, дужности, послушности и одговорности, било је јасно да ни он, ни политичка јавност, ни обична немачка душа, неће допустити такав сценарио.

Канцеларкина претња новим изборима била је довољна да у погон ступи читав механизам јавних и закулисних притисака и уцена на једину странку која у рачунском смислу првопласираној ЦДУ/ЦСУ доноси парламентарну већину, те враћа земљу из олује директне демократије у сигурну луку репрезентативне.

У понедељак изјава кацеларке о новим изборима, јуче, у суботу (25. 11), на састанку са локалним руководством ЦДУ за Мекленбург – Западну Померанију, каже како, "нема говора о новим изборима" (Шпигл). Да ли то значи да је канцеларка недоследна?

Напротив, све је то била добра психолошка игра. На почетку седмице се надала да ће аутоматика немачког менталитета прорадити у њену корист; на крају је са олакшањем схватила да јесте.

Да се ишло у нове изборе, сви би изгледали криви – само она не. 

(Немачки) баук мањинске владе

Са другом споменутом варијантом, мањинском владом ЦДУ/ЦСУ, нешто је компликованије. 

У конкретним условима у којима је Немачка тренутно (јачање деснице, поларизација, исламске миграције, криза ЕУ) мањинска влада би такође попримила ефекте директне демократије.
Ту хипотетичку ситуацију, за њега пожељну, описао је прошлог четвртка у коментару за аустријски Пресе познати немачки економиста Ханс Вернер Зин, професор на универзитетима у Минхену и Бечу, саветник немачког министарства за привреду.

Зин се у круговима леве хуманистичке јавности и медија доживљава као "десничар", зато што је немилосрдни критичар канцеларкине миграционе и социјалне политике, један од оних ретких проминентних гласова који сматрају да је Ангела Меркел у септембру 2015. починила удар на Устав када је државне, у последици и европске границе, отворила за неконтролисану миграцију.

То је речено тек толико да би се објаснило зашто Зин у својој анализи сматра да би мањинска влада била позитивно решење за Немачку. Његови аргументи су: канцеларка више не би била у ситуацији да самостално и импулсивно "пресеца чворове"; за сваки закон би морала у Бундестаг по већину; морала би да моли, убеђује и уверава, да се прилагођава и прави компромисе.

Било би готово и са оним бриселским ноћима кад се маратонски разговарало о неуралгичним темама, а у ствари од канцеларке изнуђивала пресуда – 10. на 11. мај 2010. кад је на притисак Француске договорено кршење "Мастрихта"; 29. на 30. јуни 2012. када је изгласана банковна унија. Кад би у условима мањинске владе опет пристала да је тако "збрзају", сутрадан би морала у Бундестаг по дозволу.

Немачком не би владала влада, већ парламент. Како неке од странака у Бундестагу – Зелени, АфД, нагињу ка базној демократији, онда би читав процес одлучивања у Немачкој добио форму процесуалне машине директне демократије.

"Базна демократија" је форма директне; она претпоставља да је руководство странке у сталном додиру са чланством, да се све одлуке преиспитују и одобравају, горе-доле, бескрајни мејлови, СМС-ови, састанци, док читава партија у целини не буде задовољна.

Кад руководство СПД-а јуче изјављује како ће пустити чланство да у интерном референдуму одлучи о "ГроКо", великој коалицији са ЦДУ/ЦСУ, то је парадигматски пример базне демократије.

Будући да су Немци релативно дисциплинована нација, мањинска влада би, чак и без одговарајућег историјског искуства, имала шансе да споро, без драматичних одлука и великих геста, покрије легислативни период.

Она би, међутим, везала руке садашњој канцеларки, ограничила њену личну моћ, смањила јој уставну основицу с које влада. За Зина је то пожељан развој, за саму Ангелу Меркел јавно понижење и стога неприхватљиво. 

С њене позиције је најбоље испровоцирати одлазак Шулца, кога је ионако свима доста, и онда неометано наставити са круњењем јавне подршке за ЦДУ, ЦСУ и СПД, док им на крају не остане гласова ни за велику коалицију.

Једна је Швајцарска

Што се тиче Аустрије, било би нетачно рећи да су коалициони преговори између првопласираних конзервативаца и трећепласираних слободара запели. Нису, сва је прилика да ће мандатар Курц испунити обећање из октобра и формирати владу до Божића.

Али у једној ствари он мора донети тешку и далекосежну одлуку – хоће ли поводом референдума као најбитнијег механизма директне демократије попустити под притиском слободара?

Конкретно, то у аустријском политичком систему изгледа овако: странке, невладине организације, синдикати, група грађана, организују петицију за референдум. Ако петиција скупи више од 100.000 потписа, парламент мора разговарати о тој теми, у супротном не. Да би парламент по датој основици (100.000 и више) заиста и расписао референдум, потребно је донети посебан закон. Сваки пут појединачно.

Законе, као што се зна, доноси парламентарна већина. Како у аустријској Другој републици још никад није седела странка или коалиција која је фаворизовала референдум, том механизму се у пракси ретко прибегавало. Да он и сада постоји као уставна могућност показује референдум из 1978. године, када су Аустријанци спречили отварање потпуно изграђене нуклеарке и тиме заувек сахранили владине планове о нуклеарном енергетском програму.

Пре четири године су тада владајући конзервативци и социјалдемократе стајали на корак до доношења закона који је прописивао да се референдум мора организовати ако га подржава десет одсто бирачког тела (око 650.000), без обзира на то шта о томе мисли парламентарна већина. 

То се процедурално разводнило, али су конзервативци, како показују текући преговори, остали при тој идеји. Слободари, међутим, траже да та граница буде четири одсто (око 250.000). Ако се то прихвати, Аустријанци би сваки час трчали на гласање, као у Швајцарској.

Апропо Швајцарске. Аустријски дневник Пресе: "Стотинама година се швајцарско политичко тело вежбало у партиципацији и одговорности, да би се данас могло рећи да са извесном зрелости одговара на референдумска питања. Или можда неко мисли да би аустријски гласачи одбили шесту недељу одмора да им је неко понуди на референдуму, као што су то заиста учинили швајцарски?"

Ту је наравно и пре свега питање изласка из ЕУ. Према актуелном испитивању Друштва за европску политику, око четрдесет одсто анкетираних сматра да би референдум о даљем чланству у ЕУ имао смисла. Истовремено, њих скоро 70 одсто каже да би гласали за останак Аустрије у ЕУ.

Која би онда била сврха таквог референдума – да се критичарима који вуку напоље зачепе уста?

Можда, на нивоу политичког вица. Како се он завршио у Великој Британији – познато је, још се смеју.

Директна демократија је дух у боци, а њен тип политичке одговорности су куле на песку.
Како ће се аустријски мандатар Курц извући из те клопке много је интересантније питање, него како ће Меркелова у Немачкој одустати од превремених избора које никад озбиљно није ни намеравала да одржи.